Sećanja, Stare razglednice, Piše David Naum

U vreme kada je čovek hodao Mesecom.

Galebovi, lito vilovito, razglednice

 i noći u belom satenu.

More i galebovi

Mnogo toga je počelo u vreme kada je čovek hodao Mesecom. Mnogo toga je preživelo sedamdesete, a neke stvari čak i osamdesete godine. Svi kažu  moda se vraća, možda će nešto i od toga da se vrati u narednim godinama.

Gde je more, naravno, tu su i galebovi. Pošto je Jadran specifičan po svemu, tako su i galebovi i izgledom i glasom posebni.

Mladići od Cavtata, do Šibenika, mislim na one mladiće koji su držali do svog izgleda i ugleda u okruženju, iz želje da zarade bar za večernji izlazak, a, opet, iz potrebe da se preterano ne zamaraju tokom letnjih meseci, su ranih šezdesetih godina, u malim bočicama prodavali maslinovo ulje. Podesećam, to je vreme vladavine poluvekovno starog svetskog brenda po menu Nivea i domaćeg pandana sa nazivom Solea, a  kreme sa zaštitnim faktorima od UV zračenja, nisu ni postojale, jer za UV zračenja se nije marilo. Tako su ti mladići potencijalne mušterije, pogotovo one iza severnijih delova Evrope (čitajte, prvenstveno Nemačke) u delotvornost i uspešnost svoje robe  uberđivali  sopstvenom preplanulom kožom. Za to su se pripremali već u prvim danima juna, kada bi po cele dane ležali na pustim plažama, kako bi bili spremni za početak turističke sezone.

Naravno da belokožim turistima, pogotovo onima ženskog pola, ulje  nije mnogo pomagalo, pogotovo u želji da za prvih par dana dobiju bronzanu boju, pa su kod istih prodavaca, crveni poput kuvanih rakova, već sledećeg dana tražili novi medikament, a on je bio u vidu kiselog mleka.

Ali  lečenje i tešenje se vremenom nije na tome završilo.

U godini kada su ljudi šetali Mesecem, “Pesma leta” je krenula iz Požarevca, a u karavanu Đorđe Marjanović i Vice Vukov… Priča, u najmanje tri verzije je tek trebala da usledi, a stare dalmatinke, uvek opsednute samo onim što sopstvenim očima vide, i ušima čuju, ne hajeći ni za Mesec, ni za muzičke karavane, su konstatovale:

“Ču kako oni propali študent  Stipe sidi svako viče u prvom ridu na koncertu klasične muzike!”

“Ja se više pitam otkad danguba Šime, po cilu noć glida, glumce u tragedijama i sve k'o naučenjak razumi.”

A šta se desilo? Oni zgodni, preplanuli mladići su već sa par stotina reči bili interesantni damama u godinama za koje se nikada ne pita. Mehr, Liebe, Monat, Galeb… E, ovu četvrtu reč je teško bilo prevesti na nemački.

Dama bi poželela da čuje koncert poznatog čelite, ili patnje Ofelije pod zidinama primorskog grada, ili samo nastup domaće klape, na skalinama, pred konobom,  uz čašu prošeka, ili gemišta, ali ne sama. Naravno preko komšija i prijatelja su se uvek mogle nabaviti ulaznice za najbolja mesta u gledalištu. Cena, ma kolika bila, nije prepreka… A posle, koncerta, ili predstave, sledila je šetanja (uz držanje za ruke) po mesečinom obasjanoj obali, ponoćno kupanje u moru i još po nešto… (podrazumeva se, jer tome ne bi mogao niko da se odupre)… Morsko je lito i previše vilovito.

E to i još po nešto je je najviše zasmetalo komšinicama, školskim drugaricama, prijateljicama onog gore spomenutog Stipe i Šimeta, koji su vrlo brzo dobili naziv: Galebovi. Svi znamo kako letnje i morske ljubavi, ma koliko bile vulkanske i burne, kratko traju, ali turistička sezona je manje od tri meseca. I ma koliko bilo tužno za nekog mladića da devet meseci, devojke iz njegovog okruženja, pri suretu, okreću glavu, retko ko je od leta galeba odustajao, sem ako nije sebi rekao: Dosta, odlučio sam da se ženim.

A pojedinci su tako lep utisak ostavili na dame, da su se one sledeće godine pojavljivale se koferom punim poklona, farmerki, skupih parfema, firmiranih majica,..

Nama, tadašnjim klincima, osnovcima i kontinentalcima je preostalo u onih dve, ili tri nedelje, samo da im zavidimo i da im se divimo. Objasniću vam, tada se na more išlo dve, a ne tako retko i tri nedelje.

Valjda predpostavljate kako su taj galebov let, osmatranje i obrušavanje na ribu u moru i drugi pokušali, ali nije išlo… Ipak je to bila specijalnost onih mladića, već prvog jula bronzane boje kože. Po tadašnjim medijima su najavljivani “Jastrebovi” sa Zlatibora, “Orlovi” iz Crne Gore, ali… Pamtim i svedočim, nigde nisu dolazile tako zgodne i pohotne nemice kao tih godina u Dalmaciju.

Razglednice

 Po dolasku na more, u prva tri dana celo jedno pre podne je moralo da se odvoji za pisanje razglednica. Jer rođaci, prijatelji, komšije, školski drugovi, iščekivali da ih stave na frižider, ili jednostavno zadenu na staklo kredenca, kolege bi lepile u kancelarijama po zidovima, uz one koje su dobili od raznih osoba, godinama u nazad. Sramota je bilo ne setiti se onih sa kojima ćemo već za desetak dana biti opet zajedno,… I tako narednih jedanaest meseci.

Motivi slični, stereotipni, morski… Sa veoma čestim tekstom: Pozdrav iz…

A na pleođini naškrabano par uobičajenih reči: Sve vas se sećam… Puno pozdrava… Ovde je izvrsno…

E, potom je sledila umešnost da se desetine razgledanica uguraju u prenatrpana crvena poštanska sandučeta. Za očekivanje je da neki od onih miliona poslatih pozdrava sa Jadrana ne stignu nikada, a da velika većina “luta” i po desetak dana, četo i meseci. Ali niko se nije ljutio, čak ni oni koji ih nisu nikada dobili. Dovoljno je bilo da kažemo kako smo ih se setili, da smo im pisali i oni bi verovali opravdavajući to prenatrpanošću poštanske službe. Tada smo svi jedni drugima verovali, pa i pošti.

Italijani su tih decenija su, između ostalog prednjačili po kvalitetnoj kolor štampi i po broju snimljenih filmova, jer je čuvena Cinecitta radial sve dane u godini, dvadeset četiri časa dnevno. Shodno tome, pojavile su se i razglednice mladića i devojaka, zagledanih u daljinu, u ljubavnim pozama… Male, šarene, dvodimenzinalne priče. 

A uz takve razglednice je uvek išao tekst: “Šaljem ti fotografiju devojke sa kojom sam proveo leto…”

Naravno da se međi sve te devojke između šezdesetih i sedamdesetih godina morala uvrstiti i neka domaća lepotica. Logično, počasno mesto pripalo prvoj YU starleti Zorici Gajdaš. Podrazumeva sad a su takve poštanke karte štampane u Jugoslaviji i da su crno-bele.

Tek danas, posle toliko decenija primećujem kako su ljuljaške u Košutnjaku, pored “Golf kluba” bile razvaljene, ali ko je tada primećivao tako nešto, ako je u prvom planu bila Zorica, prva “zvezdica” na Jugoslovenskom nebu. Rođena burne 1941. Godine, pojavila se prvi put u filmu “Lito vilovito,” (1964.) u uloga raskalašne nemice.

Kroz četrdesetak filmova se zaključivalo kako niko u Ex YU nema takav struk i savršeno telo kao ona. Mnogi muškarci su se hvalili da su bili sa njom u društvu, ali do danas niko nije pokušao da kaže da mu je bila devojka u punom slislu te reči. Tek osamdesetih godina se udala i nestala sa zvezdanog neba. Od mnogih anegdota iz tog doba pamti se  i prepričava ona, kada je tada mlađani novinar Matija Bećković, ne padajući mu na um ništa interesantnije i pametnije, pitao, da li je pročitala neku knjigu, a prva starleta se odbranila konstatacijom: “Mao kao da je to bitno!”

I noći u belom satenu

Iz tog vremena ostalo mi je i sećanje iskazano u kratkoj priči:

 Jeb.m ti The Moody Blues.

Uvek mi je bilo malo tih 4 minuta i 22 sekunde da napravim tih pet koraka i promrmljam nešto u stilu: Hoćeš… Ples, samnom… Nešto što sam već imao uvežbano. Veoma dobro uvežbano. Danas moj sin pre stigne do Kušadasija, Rodosa i Praga, nego što je meni trebalo za onih pet koraka. Skoro objaviše kako je originalna verzhija “Noći u belom satenu” traje 8 manuta. I da su je skraćivali, jer “nije u stilu muzike za ples”. A možda bih za tih 8 minuta napravio onih potrebnih pet koraka. Rećiće neko ima toliko drugih pesama, traju i minut – dva duže.  Da, ali ja sam hteo da to bude noću, u satenu, u polumraku neke disko bašte u Srebrnom, Baškim Vodama, Makarskoj, Kaštelima,,… I zato često ponovim: Jeb.m ti The Moody Blues, što ne objaviše originalnu verziju. Možda bih se osmelio i ne bih ostao prikovan za stolicu, zamišljajući Nju i sebe, dok mi je četrnaestogodišnje srce tuklo i ritmu tada prejakih zvuka od par stotina vati. Zato uvek kada čujem tu pesmu izgovorim glasno, bilo da je jutro ili veče: Jeb.m ti The Moody Blues.

Ako me ko čuje, na upitni pogled odgovorim: Galebovi, lito vilovito…

Tek sam tada siguran da me nikada neće razumeti.

                                                                                                        David Naum

Ovaj tekst je objavio portal Opušteno.rs

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/stare-razglednice-david-naum-t38725.html