Od trube, do trube - David Naum

Postoji jedno mesto gde se živi, kako ti sami ljudi kažu, ,,od trube 

do trube’’. 

 A ako se između te ,,dve trube’’ ne sretnemo, 

postoji uteha, ,,naćućemo se sigurno na sledećoj trubi’’, a to, bar 

tako tvrde,

 nikada ne omane. Kao što postoji vreme ,,pre trube’’, tako 

neumitno dolazi

 i ono ,,posle trube’’. Jer ta truba nije do sjaja uglačani metal

 instrumenta, niti

 zvuk koji se ispaljuje kao svadbarsko tane, koje treba da 

pogodi jabuku 

okačenu da visi na konopcu »nebu pod oblake«, za  te ljude 

je ona VREME. 

Vreme koje se ne međi ničim osim sa onih par dana u kojima

 zasvira na 

malenom prostoru gde se jedva smetsti nikada manje od tri

 stotine stotine 

truba. A prostor.... Dovoljna bi bila jedna truba i u svakoj ulici 

u svakom

dvorištu bi se čula,. Guča je gradić od samo 1755 stanovnika,

po zadnjem 

popisu iz 2011.g.

A zasvira nikada manje od tri stotine. Svaka različito priča, 

a sve govore isto. 

Svaka zvukom utka nešto između početka koji se ne pamti i 

kraja što se ne

 sagledava. Sateraju sa svih strana večnost u tren koji osete oni 

što guraju 

svoj dah u trubu i oni koji je slušaju, jer je zvuk pupčana vrpca 

što prenosi... 

i misao i krv....

Truba

U toj reči je sazdano ono što se dešava u njima, u njoj je  čekanje

 i istina 

nekih prošlih vremena.

Sudbina koja zauzdava nadanja i neke želje u jarmu sadašnjosti.

Hoće li ono zauzdano preteći ujarmljeno, ili  .

Ili iseći nerazmrsive čvorove od pitanja......

Ljudi veruju trubi, jer misle kako ona daje prave odgovore. Iz onog

 nevidela 

u koji ni pauk ne može isplesti tri reči, a da se na smrt ne umrsi..

A sa zvukom se pokrene sve u čoveku.

I udvoje. I utroje. Učetvore i upetore. Izbiju kao lastari na mladim 

granama. 

Umnogozvuče se u rasklasavanju.

Isklija u čoveku ton po ton. Razlista se u akorde, rascveta se u strofe

 i rodi se 

pesma.

Jednom pušten zvuk iz trube,

niko više ne uhvati.

Nema tuge koja se neće od toga zvuka raspolutiti... Niti sreće koja 

će se 

odupreti poletanju, nošena tim uvrtloženim spletom tonova, kao 

kika,

 što pada sa neba, ukrašena trakama kvravocrvene boje prošlih

 vremena. 

Plavom, onom plavom opalom sa viševekovnih freski  i onom 

belom, 

bojom izbeljenog lana devojačke košulje spremljene za prvu 

bračnu noć

 i crvena koja nas uvek prati i na javi i u snovima i u istoriji. I dok 

se upliće 

i raspliće ta crvena plava i bela boja satkana na nekim nebeskim

razbojima,

 od konca što ne izlazi iz drvenog razbojskog čuna, već iz usta  

neke 

,,flighorne’’.       

U njoj je simbolika i patetika. 

Ona naređuje i moli. 

Blagosilja i kune.

Sa njom se dočekuje i oprašta.

Samo trubači znaju ono pravilo „trubačko“:

Truba se čuva i poklanja, ali nikada ne ostaje sama.

Ne postoji ničija truba.

Truba se stavlja u isti kovčeg sa trubačem, 

jer ona bez njega

 i on bez nje ni na onaj svet ne odlaze odvojeno.

Na jednoj „trubi“ čuh, u tom dvadesetčasovnom metežu, pa puta

 tri dana, 

pa puta pet dana, čuh, ili mi se učini da da to bi  razgovor oca i 

sinčića:

 Kako je lepa i nežna, reče  mališan.

Mora da bude takva, sa njom se ore ljudska duša. Odgovori otac. 

Zar se ralom ne ore zemlja, upita dete.

Duša ovog naroda je napravljene od zemlje, za svagda ga nauči otac.

I sigurno je tako, jer samo vibracije zvuka trube mogu premeriti odnose 

u duši tih ljudi.

Ona pravi neki razmeštaj osećanja. Uprirodnjuje sve one što se nasukalo

 i nataložilo. Ispuni jedra do pucanja. Odvezuje i otvara. Premerava.

I valjda raspolućuje ono što nikako ne može da ide dalje zajedno.

A jedno od nepisanih pravila glase.

Truba sama odabere onog kome će se dati u ruke.

Onaj koga uspava truba, neće se buditi dok ne  čuje isti zvuk.

          Staze i bogaze

Poseje li truba tonove nekim putem, niti ga jesenje kiše mogu 

sprati, niti

 vejavica pokriti. Ostaće tu da živi dok ne naiđe neki drugi zvuk

 i tako 

spojeni isprepletu, kao zvučna puzavica, novu pesmu.  

 Neki znalci se čude.

OVI sriraju, gurajući vazduh stomakom, a ne stežući pluća.

Kako je to moguće, pitaju se.

A TI i kada imaju i kada nemaju osećaju samo stomak.

Kada vole, zaigra im stomak.

Kada su gladni stomak um uzdiše, a kada su presiti stomak

 izdiše...

Kada su u žalosti stomak im se jede..

Jedino ga ne osećaju kada čuju trubu, jer tad zaigra celo telo i 

misao u njemu.

A kada truba zove!

                                     Čik se ne odazovi!

                

            

            Krajputaši

            

A gde je bio prvi zapis o toj trubi?

U sigi.

A siga je onaj meki kamen od koga su pravili spomenike?

Zašto baš u mekom kamenu?

A ko bi napravio spomenika koliko je ljudi izginulo. A nije ni red

 napisati 

samo ime i prezime i one dve godine kada se rodio i upokojio, već

 je trebalo 

staviti i njegovu sliku. A slika tih koji se ostavili kosti u nekoj 

bazkamenitoj 

ravnici, ili  vetrom obrijanom brdu, ne može biti samo ono što stoji

 uspravno

 između opanaka i šajkače, već i onom što svakom od njih priliči, 

puška, ili 

truba, a nekad i truba i piška i čutura s njima. Vojnička čutura, sa 

kaišem, 

davno prazna, ili tek nalivena najboljom rakijom da se nađe 

regrutima na putu. 

Nepopijena dva gutljaja na dnu, bar da se ima za pokoj duše 

onom tek 

pridošlom među davno počivše trubače, a kome se, kao i 

predhodnicima 

nikada spomenik neće nići iznad glave.

Truba, ili puška. Dva vremena, a samo jedne ruke

Jer seljak nije ništa drugo već ono što mu je najčešće u rukama, 

a 

dragačevcima nije bila ni kosa, ni ralo, već puška, ili truba.

A njima se pridružiše 

              Dani trube

Okrošnjaju oko reke Belice vrbe, pridruže im se grabovi i klenovi, 

rašire 

mreže hrastovi i brestovi, dok dok po visovima stražare jele

 i borovi... 

Inikada ih dovoljno za sakrivanje tajnih sastanaka i rastanaka, 

niti je dovoljno 

listova da ispričaju priče šta se sve dešavalo, na tom polju među 

dragačevskim 

brdima.

Zlatna druba ide najboljem, a taj ulazi u istoriju trube. Zato se 

dragačevcima

 iz Kaone Goračića, Tubića i Rta, pridružiće Bakići, Mamutovići

 i

Ćerimovići iz Vranja, Sejdići iz Bojnika, Ajdinovići iz Surdulice, 

Markovići iz Vladičinog Hana,....

Truba se ne sapinje i nezauzdava. Ona se hrani samo ljudskim 

dahom. 

Onim što se od Boga prvo dobilo i što se čuva, da mu se jednog

 dana kao 

posednji ton života vrati.

I što joj više nudiš, ona se razgrana i raspojasa, razoruža i razastre, 

razlista 

i razuzda, razulari i razrije, razrita i razrovari, razruši i razuveri, 

pa razroji, 

razriče, raspomami...

I razotkrije!

I razotkrije i sebe i trubača. I pokaže sve šta može, jer priča ono 

što oseća

 onaj što je drži među rukama. Hteo, ili ne, ona govori. Govori 

umesto onih 

koji su slabi na rečima i što bi hteo i što bi krio i što je snio, ona 

ispriča.

              Truba je tajna, koja sve priča sama o sebi.

I ispriča, a ništa ne sakrije. Jer jedino što ne ume, to je da laže.

Šapuće pod vrbama, ćurliče u čestaru, huči po šljivacima.... 

Nadsvirava 

drugu trubu sa trećeg brda, jer doći u Guču, pokazati se pred 

tolikim ljudima

 je stvar časti i ponosa. I svi je razumeju. Samo registarske oznake

 automobila 

govore odakle je neko u toj zvučnoj košnici. Jer truba se voli poštije

 i ceni dalje 

od Osjeka i Kranja, dalje od Berana i Banja Luke, južnije od Tetova,

 severnije

 od 

Subotice. Tu dolaze da se u trubačkom umeću pokažu orkestri iz Australije, 

Amerike, Indije,...

Rećiće mnogi kako je sve to jedan vašarski fišek sa poslasticama.

 Da, 

ali previše, do opijajuća, sladak. Utka taj zvuk u čoveka slike 

prošlosti, 

pohvata ih kao bačena pređa u mutnu vodu i zabelasaju se kao ribe

 na suncu.

 Jer ništa nežnije i brže ne okreće stranice čovekovog prošlog života

od zvuka

 trube.

Davno minulu sreću, koja je  veća svakim danom sa kojim se od nje

 udaljimo,

 trube vraćaju u sadašnjost. Utkaju use neke slike samo nama znane, 

pohvataju 

ih kao pređa ribe u mutnoj vodi i izvuku ih pred naše oči.

Ništa brže ne okreće stranice našeg prošlog života bržne i nežnije 

od tog 

zvuka.

 Signo će i narednih godina  Severine, Kebe, Miroslavi,… doći 
među trube da bi bili glasniji… ali do nekih duša dopiru samo 
truba, čak kada svira i ono najtiše, onaj piano, koji treperi kao 
dah usnulog deteta… Ono tiho milovanje i cviljenje, sa kojim 
se dočekuje narođeniji i oprašta sa neprežaljenim.

Uvek plačem kada čujem melodiju “Sa ovčara i Kablara”… 
Plačem otako sam oca sahranio sa tom pesmom i sa trubačima.. 
Plačem sećajući se svih onih koji su najlepše trenutke u životu
 proživeli uz zvuke trube… Plačem i kada tutnji dinamit u 
brdima, prateći svaki takt te pesme koja otvara takmičenje… 
Samo dobri majstori izračunaju sve dužine fitilja da eksplozije 
budu u tom ritmu… Pa put iz brda do Guče, pa odjek među
brdima…

Ko ne potraži u trubi eho svojih osećanja bezkrajno će lutati.

Tekst je objavljen na portalu Opusteno.rs

https://opusteno.rs/nocni-zivot-f41/od-trube-do-trube-david-naum-t39334.html