Priča o priči - David Naum

Sedela je je sama za šankom,  u vreme kada je Caffe obično bio prazan.
              ,,Dami donesite isto piće, a meni kao i obično!‘‘-rekoh.
Već sam znao šta će biti u očima te žene, pa sam se zagledao  u  šarenilo boca po policama, poput vernika pred ikonostasom,  kako bih  bar  malo umirio bujicu onoga što mi se neminovno spremalo.

Lov je uvek lov, i ma kako ga nazvali, svako  ko vidi nekoga da je krenuo u večernji lov, pa makar i na žene, ne može sakriti svoje namere.
             ,,Ne prihvatam piće  od  nepoznatih   muškaraca!‘‘-izgovorila  je, za mene,    prijatnim  glasom, sigurno ne shvatajući  kako me mirisima  svog  daha  i  puti  neće  oterati kao nekog kafanskog insekta koji je slučajno sleteo tik uz njeno rame.
             Ti mirisi su mi samo  još  više  raspalili  maštu,  nakon  što  sam  je  video  samu, prekrštenih nogu, sa cigaretom u jednoj  i  praznom  čašom  u   drugoj ruci,  koju je sigurno već dugo držala na par santimetara iznad  mermerne  ploče   šanka. Odmah sam znao kako, poput većine samih žena u velikom gradu, traži bar   jednu od one glavne tri stvari. Posao, stan, ili muškarca  s  kojim   bi  provela   makar   deo  života. Gledajući  njen  lik  kradom,  u   parčićima  ogledala   kojim   je   ukrašena  polica, sagledao sam je iz više uglova, a da nije bila svesna toga.  Mogao  sam  se  kladiti   kako  nije  ni  stigla  na   željeno   mesto,    a    kamoli    izgovorila   dugo  pripremane i glasno uvežbavane reči.
            Odgovorih joj, ne trudeći se da je pogledam:
            ,,Piće ne morate popiti, ali dok ste ovde, morate  slušati  ovu  priču,  ukoliko  ne nameravate da nagurate ovaj čips u vaše uši!‘‘
            Gurnuo sam prema njoj zelenu zdelu sa slanim čipsom.
            Već sam osećao kako joj je omekšao pogled,  čaše su već  bile  donete i mogao sam da počnem.
      ,,Svi prepoznaju ljude  koji  se  vraćaju  sa  svojom, nikom  ne  ispričanom pričom.‘‘

Pogledala me. I valjda misleći kako se pojavio još jedan muškarac u njenom životu koji će glumiti vidovitost, vrati pogled prema ogledalima polica iza šanka.

,,Ne znam kako je izgledao taj gospodin kada je njegovu priču odbio izdavač.’’ Nastavio sam.  ,,Možda je baš tako sedeo sa nekim za šankom, poput vas, a niko mu se nije obratio, niti je i pomislio da ga ponudi pićem. Odbio ga je i drugi i treći izdavač. Nekima je bila smešna i pomisao na štampanje same priče sa manje od desetek hiljada reči. Ali taj pisac je bio uporan. Odneo je na peto, potom na šesto mesto. Neki su mu samo odmahivali glavom, drugi slegali ramenima, treći su se opet svojski trudili, skrpivši desetak reči, koje bi se mogle nazvati uteha i koje su mu poklanjali uz vraćanje teksta.. Nije ga ni to pokolebalo, zakucao je i na sedma, osma, deveta, čak i na deseta vrata. Iako je svima  bilomanje-više čudno da objave priču o jednoj ptici i to još o ptici koja sve vreme pokušava da  nauči da leti  štobolje i  brže, jednom rečju, da leti najlepše. Ali,  pisac ni tu  nije stao, pojavio se i kod jedanaestog izdavača. Svaki put je sa podjednakom željom i nadom iščekivao odgovor. Većina tih ljudi koji zarađuju na tuđim tekstovima su ili pisci, ili oni koji su nekada sami pokušavali da pišu i znali su kako je tužno biti odbačen. Tu jednostavnu ptiču o galebu nisu prihvatili ni jedanaesti, ni dvanaesti, čak ni trianesti recezent. Ne zna se je li pisac verovao onom četrnaestom kome je odneo tekst više nego svim predhodnima kojima je pokazao priču otkucanu na samo nekoliko listova papira. Čak i prvi pogled svih onih koju su je uzimali na čitanje bio je pun nepoverenja i čuđenja. Ali ni taj četrnaesti izdavač kome je ponudjen tekst, nije ga prihvatio. Čak mu ni ime nije nigde zabeleženo i ostao je označen jednostavno kao ,,četrnaesti izdavač‘‘. Zapravo niko od njih nije rekao kako ODBIJA štampanje teksta, već samo kako NE MOGU  DA PRIHVATE, navodeći bar četiri, pet dobrih, ali, kod mnogih od njih, istih razloga. Nije prihvatio ni petnaesti, a ni šesnaesti čovek koji je pročitao. Tu bi neko prestao da broji neuspehe, ako ne bi zauvek prestao sa nošenjem priče na sledeće mesto. Svakome je jasno kako su male šanse da i sedamnaesti izdavač prihvati tako nešto. Ali pisac priče o galebu koji se trudi da nauči da leti bolje i brže od svih drugih, odneo je priču i tom sedamanestom izdavaču. I on je, nakon nekoliko dana, počeo da nabraja razloge zašto ,,ne može da prihvati‘‘. Ne zna se da li je nada, ili inat, ili sama slučajnost terala pisca ka sledećem izdavaču. Tek, devetnaesti je bio Gospodin Mac Millan. On je prihvatio i uložio je novac u izdavanje knjige pod nazivom ,,Galeb Jonatan Livingston‘‘. Na koricama je bilo označeno ime Richarda Bacha, ne samo pisca, već i čoveka koji je bezuspešno nudio tu priču u osamnaest izdavačkih kuća, što, kao detalj, nigde nije bilo naznačeno. Bila je 1970.-ta godina. U narednih šet godina samo u U.S.A je prodato više od sedam mliona primeraka te knjige. Prevode i tiraže u narednim decenijnama, po celom svetu, niko nije uspeo ida izbroji         

Žena me je ponovo gledala, a i ja nju. Čekala je izgleda još nešto.
          ,,Nema nastavka!‘‘-rekoh. ,,I vi i ja smo pročitali tu knjigu! Zar ne?‘‘
          Nije skrivala osmeh na svom licu.

          ,,Sada očekujete moju priču‘‘-rekla je, a ja sam čutao. Priznajem, namerno, kako bih je naterao što pre da nastavi.

,,Još jednom  isto!‘‘-obrati  se  glasno  barmenu  koji  je  čitao  novine,   jer  nikog  novog  nije  bilo  u  Caffeu. ,,Ali sipajte  duplo  piće!’’ -doda.  ,,Ova  priča  će  malo  da potraje, jer je lično moja.‘‘.
          Bio sam spreman na dugo ćutanje.

Tekst je objavljen na portalu Opisteno.rs

Tekst je objavljen na portal Opusteno.rs

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/prica-o-prici-david-naum-t39430.html