BAŠTOVAN
Nije spadao ni u stare, a ni u mlade
baštovane. Ni previše star da od njega ne bi zazirali i udaljeni odgajivači,
niti mlad kako svojim neiskustvom ne bi odgajao cveće koje će se prodati
skuplje od svih drugih u okolini. Naročito je bio poznat po venčićima od
nevena. Mnogi bogataši su svoje sluge, ili službenike iz udaljenih krajeva
slali kod njega da kupe baš to cveće, koje su stavljali oko ikona božanstava u
svojim kućama, a pronosio se glas kako se ni jedna devojka nije razvela koja je
sa vencem od njegovog cveća dočekala mladoženju, koji je došao da je prosi.
Trgovci nisu pitali za cenu njegovog cveća, a on je, za venčić, tražio, dva,
pet, ili deset rupija* više nego što su koštali oni najskuplji.
"Lepše mi je cveće, nego kod
drugih, jer ima dušu, i zato mu je i cena veća!", govorio je, ne
skrivajući ponos.
I to je bio razlog da ga drugi
odgajivači pomalo mrze, ali poštuju. Iako je postajao sve bogatiji, nije uzimao
pomoćnike, a čak ni ženi, niti, već odrasloj deci, nije dozvoljavao da mu
pomažu pri radu, a u baštu je, kao u hram, ulazio isključivo bos. Oni su samo,
od ubranih latica pleli vence somotske mekoće, koji su dugo nosili svežinu
poruke božanstvima kojima ih je kupac namenjivao. Svakako, niko od prijatelja
nije ni pomislio da gleda dok on radi oko cveća, jer svaki baštovan je svoje
umeće i tajne čuvao, kao zlatari, koji kada krenu kući tri puta protresu vrata,
svoje radnje, jesu li dobro zaključana, znajući samo oni šta iza sebe ostavljaju.
Jednoga dana, dok je sagnut plevio
zasade od travčica i znoj mu kapao po zemlji, na tren su ukoči. Mislio je prvo
kako mu se zavrtelo u glavi od dugog čučanja među lejama, ili da ga je podnevno
sunce ošamutilo i zamaglilo mu vid, ali protrljavši oči i udahnuvši topao
vazduh nekoliko puta, shvati šta mu je sve to izazvalo.
Među šafransko žutim cvetovima, u
redovima pupoljaka i otvorenih latica, iznikla je jedna sasvim drugačijia
biljka. Ne bi bilo, sigurno, ništa neobično, jer se i ranije dešavalo da seme
doleti sa velikih udaljenosti i među njegovim nevenima iznikne druga vrsta, ali
ovoga puta je bilo nešto što do tada nije video, niti čuo da postoji.
Za nekog drugog, takav događaj ne bi
značio ništa, ali za Baštovana, koji je tvrdio kako poznaje sve vrste cveća,
pojava takve biljke bila je i za veće čuđenje od tada doživljenog. Dirala je
kako u njegovu sujetu, tako i u radoznalost, a nadasve, javila se i sumnja
otkuda tako nešto potiče i kojim povodom se baš tu pojavila, kada su svakom
stvoru bogovi odredili i mesto i dužinu veka, kao i svako sledeće mesto u krugu
koji čini vreme. Zapravo, biljka je bila tek iznikla, još zelena i samo je
maleni zametnuti pupoljak, nagoveštavao iskusnom oku baštovana, kako se radi o
cveću. I to, do tada, nepoznatoj mu vrsti.
Jedva je, u svoj mogućoj ljudskoj
nestrpljivosti, iščekao veče da prvo zalije novoizniklicu, pa tek potom svo
ostalo cveće.
Uvek, čak i noću, sitnio je svojim
rukama toplu zemlju, kako bi bila plodonosnija, i donoseći vodu sa udaljene
reke, koju je grejao tokom celog dana na suncu, u prvom sumraku, napajao je
korene svake biljke posebno, tako što je zavlačio ruku u glineni sud, i niz
šaku i razmaknute psrste, puštao da se slivaju kapljice, jedna za drugom, kao
letnja kiša, pevušeći sve vreme o bogovima i njihovim ovozemaljskim ljubavima.
Ali, to je bilo sve što je znao o baštovanstvu. Svo umeće koje su primenjivali
i njegov pokojni otac i deda i tako redom u nedogled, do momenta kada su ih
bogovi stvorili, kako je mislio i odredili da budu kasta vaišia** baštovana.
Najednom, uplaši se da sve to neće biti dovoljno za ono što je pred njegovim
očima raslo.
Strahovi su ga držali budnim u
iščekivanju zore, da sa ivice bašte pogleda leje i čudnovatu biljku u njima,
jer nije ulazio među cveće da ne omlati kapljice rose dok ih cvetovi pre
zažarivanja sunca posisaju, jer je to bila, po njegovom verovanju, najslađa
hrana za njegove biljke. A ona stabljika je rasla i razvijala se, čak i brže
nego okolno bilje, tako da jedno jutro zaključi kako se tog dana mora otvoriti
njen jedini napupeli cvet. Klečao je, ne osećajući ni glad, ni žeđ, što mu među
cvećem nije, takoreći, nikada ni smetalo, ali ovoga puta se nije sklanjao ni od
sunca, koje kada prevali polovinu neba, sve što se miče satera u hladovinu. Baš
tog trenutka najveće dnevne jare, između siline užarene sunčeve zvezde i sokova
koje je biljka iz zemlje, korenjem i stabljikom nagurala, stvorivsi pritisak da
pucaju svi delovi krhke biljke, ako ne poslušaju prirodni zakon oblikovanja
cveta, latice se otvoriše. Zaigraše boje pred njegovim očima i miris mu ispuni
telo do tada neosećanom lepotom, koja je omamljivala misli i vodila ih nekim
putevima koji nisu išli smerovima stvarnosti.
"To je cvet nad cvetovima!",
izgovori u transu glasno, i trže se od svojih reči, jer su čitavi sati tišine
prošli u iščekivanju tog događaja. Ali nestrpljenje i nadanja nisu prestajala,
već su se samo povećavala. Čak je i noći počeo da provodi izmedju leja, ležeći
budan na prostrtoj asuri, bojeći se da neki kradljivac cveća ne pogazi, ili
namerno ubere ono o čemu ni svojoj porodici nije govorio. Za svakog baštovana,
semenke su mnogo važnije i od samog cveta, jer je to ono iz čega će iznići novi
životi biljaka kojima će se ponositi, ali ovaj cvet se nije micao. Kao da nije
pomišljao da precveta i pretvori se u sasušenu čauricu iz koje se mogu pokupiti
semenke, čak se moglo primetiti, posle par dana i da lagano vene, jer mu je vek
prolazio.
Tada ga počeše moriti sumnje kao i
svakog verujućeg čoveka. Da li je Lakšmi** bila zadovoljna njegovim jutarnjim
molitvama pre odlaska u baštu. Nju je postovao i njegovov otac i deda, jer su
svi verovali da donosi lepotu i nežnost cvetovima koje su gajili. Poče ga
moriti i sumnja da se odavno nije pomolio Višnuu, Lakšminom mužu, koje možda
ljubomoran na molitve upućene samo njegovoj ženi. Ili da se sa Baštovanom igra
majmunoliki bog Hanuman, ili da mu je cvet poslao Ganeš da ga ismejava, ili da
je Krišna sviranjem u frulu ucinio da se, kao kobra, među njegovim rastinjem,
uzdigne jedan ovakav cvet, lep, a možda kao zmija, otrovan.
U trenu, ne razmisljajući ništa, u želji
da i drugi vide taj cvet, potrča u selo, pozivajući ljudi da dođu kod njega u baštu
i vide cvet nad cvetovima.
"Dođite i pogledajte nešto, nešto
što niko nikada nije odgajio u svojoj bašti!", vikao je trčeći i po
okolnim njivama, gde su drugi baštovani radili oko svoga cveća. Gomila
znatiželjnika, kako se približavala njegovom vrtu, tako se uvećavala, a ne čelu
svih je išao on , ne prestajući da govori o lepoti i mirisu do tada neviđenog
cveta. Zaneme tek kada dođe na mesto gde je do malopre stajao cvet.
Okupljenim ljudima ispočetka bi čudno to
njegovo ponašanje, drmusali su ga da progovori, onda su ga u strahu polivali
vodom, misleći kako se razboleo i na kraju većina poče prvo tiho, a potom sve
glasnije da se smeje, jer pred njima je bilo parče zemlje, bez i jedne travke.
Brzo se svi udaljiše, vraćajući se poslovima koje je Baštovan prekinuo svojim
preklinjućim pozivima da dođu i vide šta je uspeo da odgaji u svom vrtu.
Zanemeli čovek je samo ćutao i nemo
gledao u parčence zemlje na kome je do malopre stajao cvet zbog kojih je i
pozvao te ljude. Najednom dobi dovoljno snage da pobedi ukočenost, i poče
silovito kopati na mestu gde je iznikao cvet. U prašinastoj zemlji, među
prstima oseti maleni koren, u mržnji prema samom sebi ga besno steže i dlanovi
mu namah behu obojeni istim onim bojama koje je imao i cvet, a ruke zamirisaše
poznatim mu mirisom. Ugledavši to skoči i pojuri za ljudima pred kojima se
obrukao, ali svi su se već bili razmileli po njivama, ili su se vratili kućama.
Na seoskom putu, utonulom u tišinu, za gomilom koja je otišla uz smeh i glasno
podrugljivo komentarisanje, zaostao je samo stari braman****, najstariji
stanovnik sela, koji se sporo kretao oslanjajući se po najviše na dugi drveni
štap.
- Pogledaj kakve je boje bio moj cvet i
pomiriši ove ruke, tako je mirisao! - Zamoli starca, sustigavši ga.
Pošto omirisa zemljom umrljane
baštovanove ruke i trepčući pregleda njegove dlanove, zagleda se baštovan u oči
čoveka od koga je očekivao odgovor.
- Ja ne samo da verujem, nego i znam!
Ali u to ne pokušavaj druge da ubediš. Tako mora biti!
Od tada Baštovan nikada nije odlazio u
selo. Ni sa kim nije progovarao, osim u retkim prilikama, sa svojim ukućanima.
Plodnu zemlju za đubrenje svoje njive je donosio noću sa skrovitih, samo njemu
znanih mesta, kao i vodu sa reke za zalivanje cveća. Na osnovu priče starog
bramana, koji je morao stotinama puta da ponovi šta je video na rukama
baštovana i kakve je mirise osetio, nadovezalo se i verovanje kako svake godine
u baštovanovom vrtu iznikne isti cvet i živi samo nekoliko dana, ali da on ne
želi nikom, niti da kaže, niti da ga pokaže, kao ni svoje dlanove na kojima su
zauvek ostale boje i mirisi boje cveta, jer se ničim nisu mogli oprati. A to je
već priča koju decenijama po svetu šire stanovnici tog sela.
Od onog gore opisanog događaja,
baštovanova porodica je venčiće od nevena prodavala uvek jedan rupi manje nego
što su drugi odgajivači cveća tražili za svoje. Potražnja je bila tolika, da su
po jutarnjem mraku, pred kapijom čekali trgovci i sluge bogataša, pokušavajući
skupocenim poklonima da izmole od baštovanove porodice još koji venčić, jer
tvrdilo se da onaj ko uz svoju molbu njegov venac podari nekom božanstvu, sa
sigurnoću može očekivati da mu se traženo ispuni. A uz sve, cena takvog venca
je uvek bila za jedan rupi niža od onih najjeftinijih.
* Novčana jedinica u Indiji. Za jedan
rupi se takoreći ništa ne može kupiti, jer je oko 50 rupija jedan dolar.
** Treća kasta u Indiji, kojoj pripadaju
obični građani i seljaci (radni narod).
*** Personifikacija lepote (indijska
Afrodita). Rođena, po legendi, iz morske pene, kada su bogovi mućkali Mlečni
okean, stvarajući svet. U skoro svakom većem Hindu hramu je i njena statua, sa
cevetovima u rici, ali nikada nije centralno božanstvo.
**** Predstavnik najviše kaste
sveštenika, koji su u isto vreme i filozofi i učitelji, a koji više daju
upuststva filozofije življenja, nego verskih pravila.
Ceo tekst na portal opusteno.rs:
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.