Miša Mihailo Kravcev, "Proleće jednog lava", nakon petog čitanja, Piše David Naum

Jeste li neku knjigu pročitali pet puta?

Ja istu knjigu pročitam i po deset puta. Nekada u vremenskom razmaku od deceniju, dve, uzimam istu knjigu po drugi, ili sedmi put u ruke. Ima knjiga zbog kojih sam putovao i po 800 kilometara (autostopom), ima onih koje sam tražio godinama. Ali uvek dođem do onoga što želim i onog što je vredno čitanja.

Zbog jedne knjige (po preporuci) sam lutao centrom Beograda, tražeći u starim zgradama, tada malo poznatog izdavača, jer je grad imao samo 5 izdavača od ugleda i renomea. Ali da ne širim priču.

Uspeo sam, na kraju,  u jednoj kancelariji (!!!) da pronađem ljude koji su iz hrpe papira i kartona, izvadili roman „Proleće jednog lava“. Danas ta knjiga, sa koricama, čije fotografije nema na netu spada u onih 10 knjiga koje prvo ponesem kada se selim. A često (bar za pojmove mnogih) se selim.

Danas je ta knjiga mnogo popularnija nego onda, čak je, skoro čitavu deceniju, bila,  takoreći, zaboravljena. Jer su bile godine kada se manje volelo.

Smešno mi je (mislim na onaj najkiseliji osmeh) kada danas čujem od novinara, voditelja, kritičara da to upoređuju sa „Malim Princem“ srpske književnosti. „Malog princa“ i Miku Antića potežu (možete da pročitate i mlate) oni koji su samo tri knjige pročitali u životu. Bukvar, „Princa“ i nešto to Mike. Većina se o tome informisala samo preko interneta.

Miša Kravcev je svestran čovek, ali ovu knjigu je napisao ljubavnik u njemu. Ovako nešto ne može da napiše ni intelektualac, ni slikar, ni pedijatar. Ovako nešto ne piše ni onaj ko voli, već onaj ko ume da voli. Ovde bi neki polupismenjaković rekao "majstor ljubavi".... a majstor je zanatlija. Običan, ali vispreniji zanatlija. Ovde nije u pitanju ni, danas veoma često spominjana, hemija, već alhemija. A to je umetnost i umešnost onoga što većina ne shvata i ne razume.

U toj knjizi je upornost veća od Džonatan-Livingstonske, suptilnost je nevinija od Belogrivske, a dobrota pomešanija sa snagom od Mobi-Dikovske, ljubavnije je od „Belo-fokanske“... Ali tu „Belu foku“ sumnjam da iko danas zna, pocepana je čak i u bibliotekama... I da ne idem dalje u nepoznanicu čitaocu. „Lav“ je priča o strasti.

Neka drugi definišu kako hoće, ja objašnjavam (veoma retko za mene) samo sa jednom kratkom rečju: Strast!

Objašnjenje:

Upoređivanje nekog umetničkog dela sa drugim, u stilu "to je naš, .. ili naša.." je samo od strane onih koji kojima nedostaje bar pedeset stvari pre dobrih manira. To je pre omalovažavanje, nego što je kompliment, bar kada se radi o delima koja su originalna. (Kraj objašnjenja.)

Ovo je knjiga drugačija od svih drugih. I nju treba da čita svako kome treba ljubav  i ko u njoj uživa. A svima "treba" „još ljubavi“. Ljubav je reč koja ima gradaciju. Ljubavnije, najljubavnije. Ali život (čitaj ljubav) je negacija svega, pa i gramatike. Kao što ne Postoji mnogo i malo zaljubljen, tako nema Velike i Male ljubavi. (Ovde molim one koji nisu to opojno „sredstvo“ uzimali u neograničenim količinama, da se uzdrže od komentara, bar u mom prisustvu i vidokrugu)

Ako niste čitali ovu knjigu, ne morate, ja vas ne nagovaram. Siguran sam, veoma brzo će da dođe dan kada ću da je uzmem zbog čitanja i šesti put. A uvek mi je na dohvat ruke. Volim miris knjiga i što su starije, to što lebdi oko njih je opojnije.
                                                                                               
                                                                               David Naum

Od istog autora u i tekstovi:

https://umetnickihel.blogspot.rs/