David Naum, Običan dan, iz zbirke "Stani ženo, stani".

Stani ženo, stani.

Ovo ja pravi dan, kao i svaki drugi.

Dan za ljubavni ples.

Jer ne postoji muškarac koji pita, a da u svakoj ženi, na to pitanje, nema odgovora.

Čekam... Znam, pojavićeš se...  Prići ću ti  i iz mog pogleda  pročitaćeš pitanje:

Gospođo, zeliš li da samnom odigraš jedan dugi, veoma dugi, ljubavni ples...?

I objašnjenje:

 Ali moraš mi se prepustiti cela... Moraš dozovliti da Te  zagrlim.. Sledićemo isti ritam...  ritam otkucaja naših srca... i ne plaši se, ja ću biti taj koji vodi, ali samo u pravcu  gde  oboje želimo da se zauvek  izgubimo.

I ne brini ako tokom plesa sa nas spadaju delovi odeće, i tako ostajući za nama, pokazaće kuda smo prošli svojim plesnim koracima,... ne plaši se strasti koja se bude javila i pred kojom će izčileti razum, ne strahuj od  želje koja će zamagliti vid, jer to nije ples u kome mora da se gleda, tu telima upravlja intuicija, vode ih instinkti...

Znam, pojavićeš se i samo ćeš klimnuti glavom u znak pristanka,.. jer nekada su reči suvišne,… nepotrebne...

Pogled sve kaže, misao se prelije iz tela u telo...

I više nema telesnosti, plešu dva sna, dve želje, dve misli, dve ogoljene čestice u Univerzumu, u samo jednoj želji da se potpuno spoje.