Legenda o pastiru Loli, David Naum

Svi znate kako se vile ne prikazuju nikada danju, već samo noću, zapravo oko pola noći, i to najčešće u vreme punog meseca, kada se vuci samotnjaci  uzajamnodozivaju iz šuma, sa jedne na drugu obalu reke Tare.

Otkuda te noći, taj pastir da prođe baš tim putem, u vreme kada su Turci vladali Srbijom,  niko ne zna, kao ni raskrsnicu, na kojoj je ugledao vilinsko kolo. Zna se samo da ga je, sakrivenog iza jednog grma, otkrila najlepša među njima. Zapravo, svaka bi se i mogla tako nazvati, jer među vilama nema velike razlike, i samo onaj ko ih posmatra iz noći u noć, može da ih razlikuje međusobno.

Šta se među njima dalje zbilo, detalji su kojima se pastir nije pohvalio svojim drugovima, pa i ovom pripovedaču nije poznato, jer se o tim stvarima u to doba ni najrođenijima nije pričalo. Tek, ne prođe dugo vremena i siromašni nadničar napusti svog gazdu i nasleđeno skromno imanje poče da širi na sve četiri strane, plaćajući komšijama onoliko koliko zatraže.

Ne prođe dugo vremena, a od pastira postade najveći gazda u selu. Sa najvećom kesom punom dukata, zadenutom za pojas, obilazio je vašare, darivao je dukate muzici i prosjacima, i kupovao  najlepšu odeću za sebe, pa tako dobi naziv Lola. A niti je pio, niti se preterano bećario, ali je  njegova samouverenost  nailazila na zavist kod mnogih, što su većinom širile devojke, bogate miradžike, a i one druge lepe i siromašne, koje nije ni pogledao u prolazu. Takva govorkanja prerastu uvek u mnogo šire i duže priče.

“Nije se valjda vili obećao?!...” Šaputale su babe jedna drugoj preko plotova. “Nisu to čista posla. Niti pije, niti juri kod udovica, a ni na parama nije tvrdica, kao da se sultanskog blaga dokopao!” Zaključivale su, prateći pogledima Lolu na svakom koraku.

A ženskim očima, odkako je sveta i veka, niko nije utekao, a još manje se od njih sakrio.

I tako, jedne noći, videše junaka naše priče kako sa vilom vodi ljubav na mesecom osveteljenom proplanku. Taj kovitlac strasti bio je uzor onim izgaženim livadama, na koje su se seljani godinama žalili, ali je to pripisivano nečistim silama, jer se niko  nije usuđivao da noću obilazi svoje udaljene pašnjake.

Ta novost, ne samo da puče kroz priče Lolinih seljana, već se o tome govorilo na celoj planini.

“Vili se obećao! Jadna li mu majka!”, govorile su babe, tvrdeći da su čule za svog dugog života bezbroj sličnih priča koje se nikada ne završavaju dobro.

Priče starica i devojaka, prva saznaju deca, potom muškarci i tek na kraju starešine sela.

Po tom pitanju, koje u to vreme nikoga nije ostavljalo ravnodušnim, Lolinoj kući, kako su tadašnji red i običaji nalagali, prvi ode seoski Kmet.

Služinčad izneše pred gosta i domaćina posluženje i razbežaše se po brojnim odajama, znajući  uzrok posete.

“Pa ovako, moj gazda Lolo!”, poče Kmet, ne okolišeći, jer mu trenutna uloga, očigledno, nije ni najmanje prijala. “Svi znamo kakvog si se kola uhvatio!”

Ne treba ni da predpostavljamo kako su te prve reči mogle da deluju na nesrećnog mladića. O daljem dešavanju, svedočilo je nekoliko pari ušiju onih koji su radili kod Gazda Lole, i skriveni, osluškivali razgovor.

Kmet je izgovorio dugo spremane reči:

“Svakome je Bog odredio puteve, a čovek bira stranputice. Tvoj život, tvoja stvar. Ali nama stoka u zadnje vreme više lipsava. Livade, i to one sa najsočnijom i najmirisavijom travom su izgažene od vilinskih igara. A znaš kako sa takvih mesta stoka beži kao Đavo od Krsta. Psi nam se zavukli iza plotova, podvijena repa, ne smeju ni da zalaju. U narodu strah. Neću da se u mom selu okupljaju ni vile, ni veštice. Što bi babuskere rekle: Nema među njima nikakve razlike!”

Lola je sedeo ćuteći, a Kmet, došavši malo do vazduha, jer nije bio vičan dugoj priči, nastavi:

“Zato ti sinko biraj! Imaš dve mogućnosti! Poslušaj me, jer drugačije, od kako je sveta i veka, ne može biti! Ovde, leti od mirisa bilja i lepote borova, svakome srce zaigra, ne može niko pobeći od lepote, čak ni mi, starci. Retko u kome da se ne rodi grešna misao kada prođe pored mlade čobanice. A zimi, kada nas do prozora ograde smetovi, i pored ognjišta sateraju urlici vukova, svaki muškarac poželi da u san uđe pored lepe  žene.”

I tu je Kmet zastao. Oni koji su osluškivali i pamtili svaku reč, svedočili su. Sigurno se i on predomišljao da li da nastavi, procenjujući da li je rekao i previše. Naravno,  Lola i tu nije progovorio. A gost je nastavio:

“Ima samo jedan put za nas koji živimo na ovoj lepoj planini. Svoj dom, svoja žena, a sve ostalo dođe samo. Zato teraj to sotonstvo od sebe. Druge ti nema, jer drugačije i nije bilo i niti će biti! Ženi se i teraj to zlo od sebe, nema ti druge!”

Dugu neprijatnu ćutnju prekide Lola rečima:

“A koja je druga mogućnost. Ti reče Kmete da postoje dve?!”

“Znaš i sam!” Nastavi Kmet. “Za nas, brđane, ona zadnja mogućnost je uvek reka. Ko ne živi po pravilima planine Tare, završava u ambisima reka sa istim imenom.”

To je izgovorio starešina sela i bez pozdrava je otišao.

I tu noć je naš junak proveo u zagrljaju svoje ljubljene Vile, ali tog puta, sačekavši momenat da ona na sebe navuče svoju providnu haljinu i odjuri put izlaska sunca koji tren pre nego što se pojavi rumenilo iza planinskih visova i rastera noć pred dolazećim danom, pojuri za njenim letom iz sve snage...

Trčao je svom snagom za njom po proplancima, probijao se kroz čestare, dok je ona nesmetano letela iznad i dok su mu grane  parale lice, razmišljao je samo o kmetovoj priči. Preskako je potoke i jaruge, padao i ustajao, ne želeći da je izgubi iz vida. Gonjen znatiželjom i strahom, nije osećao ni umor, ni bolove, bilo mu je bitno samo da je ne izgubi iz vida, a opet da joj se ne približi suviše blizu, kako ne bi otktrila da je prati.

Kada je već bio na kraju svojih snaga, ugleda kuću u kojoj nestade devojka sa kojom je proveo noć.

Legenda ne kaže šta se dešavalo narednih dana, niti  kome se poverio, da li je nešto rekao najboljim prijateljima, ili seoskom svešteniku. Tek, sve je išlo svojim ljubavnim tokovima, preneto je u priči koja je sada pred vama,  a sve do dana kada se Lola jednog dana pojavio na vratima malene kuće, u selu na drugom kraju planine.

Škripava vrata udžerice se na kucanje otvoriše i pojavi se jedna pogrbljena starica.

“Koga tražiš sinko?” Upita žena.

Zbunjen zbog pojave, a sigurno i zbog reči, jer za Lolu su morali da znaju, čak i u tom selu, čovek na vratima osta nem.

“Očigledno si zalutao. Živim sama. Nemam sa čim da te pogostim ako si putnik dobronamernik, niti me možeš opljačkati, ako si hajduk!”

Mladić se bez reči okrete, uzjaha konja i istim putem se vrati  u svoje selo.

Tog dana nije ni sa kim progovorio. A kada je pala noć, kada je plavičasta nebeska tama obasjala planinu u ponoćnom miru, i kada se ućutalo sve osim sova u visokim krošnjama borova i smreka, Vila priđe Loli koji je sedeo na  dogovorenom mestu. Koračajući bosa prema njemu, pusti da joj spadne haljina sa vitkog tela, pokazujući se u svoj svojoj obnaženosti, mlečno bele puti koja se presijavala na mesečini.

Ovog puta, on nije podigao pogled prema svoj toj lepoti koja je koračala prema njemu, u želji da mu se poda, potpuno i cela.

“Biraš?...” izgovorila je Vila. “Dvoumiš se? Zar si zaboravio, Ljubavi. Vila daje sve, ali i uzima sve.”

Legenda ne kaže ništa o tome kako je razgovor dalje tekao. Tek, sledeće jutro, graknulo je celo selo i jata gavranova se razbežaše preletevši reku Taru. Čitave livade i to one najbolje,  bile  su izgažene vilinskim igrama. Utabanu travu, ni sa najvećom mukom, niko neće uspeti da pokosi, a to je značilo dugu zimsku glad za stoku, nevolje za seljane. Kučići u dvorištima su, od trena svitanja, počeli da zavijaju, a najmirnije krave su se obadale i niko ih nije mogao isterati iz štala, dok su se ovce, gonjene nevidljivim korbačem, razbežale po špiljama nepoznanicama, da ih ni najhitrija deca nisu mogla sakupiti.

U tom strahu i metežu, crno jato seoskih baba, koje uvek nekoga žale,sakupi sesa sekirama u rukama, na raskršću u selu, ne prestajući sa kletvama i pretnjama. Kako je gomila rasla, tako se i galama povećavala, sve dok tuda ne projuri grupica seoskih derana, uzvikujući: “Ženi nam se Lola... Ženi nam se Lola... Biće muzike i pečenja!”

A u pitanju je bila  Ljubica,devojka iz jednog susednog sela. I, kao što joj samo ime kaže, svakome je bilo ljupko pogledati je. Naravno, kada se domaćin ženi, svadba traje tri dana. Celo selo jede i pije. Ne žali se ni u čemu ni sa jedne strane, a po najmanje u nazdravljanju i zdravicama. A mladencima se imalo šta i poželeti. Onako mladi i lepi, u punoj kući, što god im se uz punu čašu poželi, ni Bog odoleti ne može da im ne ispuni.

To devojačko telo je bilo ono koje je Lola godinama u mirisu livadskog cveća ljubio. Iste obline, zategnute čvrstinom mladosti nepodavanja. Istim koracima mu je prilazila na svadbi, kao na svim tim skrovitim mestima, isti osmeh, ukus i treptaji usana koje ljube.

Lola je, u svadbarskoj buci, šaputao svojim prijateljima samo tri reči: “To je ona!”

Nakon trećeg dana danonoćnog slavlja, umorni svatovi ispratiše, uz blagosiljanje i najlepše želje, mladu i mladoženju na počinak, povukavši se u svoje kuće...

Sigurno je sve bilo isto, kao i bezborj puta do tada, dok Lolu, u kasnom jutarnjem sumraku,  ne probudiše prvi petlovi, i, podigavši glavu sa stomaka svoje ljubljene, krik mu izlete iz dubine duše.

Pored njega je ležala ista ona starica koja mu je otvorila vrata udžerice  na drugom kraju planine. Mlohavih grudi,smezuranih debelih butina, sa licem koje je izazivalo strah, ležala je u krevetu pored njega, osmehujući mu se.

Taj nečovečji krik je probudio ne samo sluge u kući  i radnike u dvorišnim zgrada, probudio je, priča se, celo selo. Naterao je sve seoske pse da zalaju, dok je stoka u štalama i torovima rikala, blejala, groktala,...

Žena u krevetu se nasmejala Loli, uz reči: “Dobro jutro, ljubavi!” Na te reči je on pomahnitalo skočio, u trku provalio ogradu i urličući, od samo njemu znanog bola, trčao, ne okrećući se, a samo par koraka iza njega bila je starica u dugoj beloj spavaćici. Očevicisu tvrdili kako žena nije dodirivala zemlju, i da je sve vreme dozivala, više životinjski, nego ljudski: “Lolo,... Stani Lolo,... Lolo!

On je bio nezaustavljiv, padao je i ustajao, gonjen nekom neljudskom silom, tvrde ljudi koji su istrčali iz svojih kuća. Tog momenta zagrme, kao nikada do tada, iako je nebo bilo vedro, a Lola, došavši do ivice ponora,  okrete se, a na samo desetak metara iza njega, ona pogrbljena, ružna i mlohava starica,  u trenu se pretvori u devojku lepote koju niko do tada nije video.

I pored toga, Lola načini još par koraka i, strmoglavivši se u crni ponor, odakle je dolazio huk reke Tare, uzviknu: “Vilooo,... Vilooo,...!

Za njim jurnu devojka u beloj haljini, ne prestajući da doziva: “Lolooo,.. Lolooo!”

Posle toga, niko nikada ništa nije čuo o to dvoje mladih ljudi koji su skočili u ponor. Niti se pričalo da su im tela nađena u nizvođu. Kažu kako je grmljavina istog trena prestala i da je namah svanulo, a ptice su pevale kao da je podne i zvuci planine su osvojili sve livade i zaseoke.

O devojci po imenu Ljubica ništa se ne zna. Niko u susednim selima nije čuo za nju.

To je legenda.

To je ono mesto gde vam je reka Tara najuža, a kamenite obale najbliže jedna drugoj, tamo gde se večito pomrčinasto dno bistre reke ne može ni sagledati, jer ga sunce dotakne samo  za vreme letnjeg dana, po sat, dva, i gde možete čuti neprestani  avetinjski huk iz dubine ponora.

Na tom mestu, ako muškarac uzvikne iz sveg glasa: “Vilooo..!

Čuće, normalno, eho, ali u vidu ženskog glasa koji ponavlja: “Lolooo,.. Lolooo,... Lolooo!”

I obrnuto, uzvikne li ženska osoba: “Lolooo...!

Svi će čuti udaljeni eho glasa muškarca koji odgovara: “Vilooo,.. Vilooo,.. Viloo...!”