Violinista iz Knez Mihailove. Nikola Stanković, violinista. Piše David Naum.

23. 03. 2017.

U tom letnjem metežu Knez Mihailove ulice, pre par godina,  čula se violina. Ali poseban zvuk violine. Kvalitetan. Svirao je muškarac, licem okrenut česmi, a leđima zgradi, koja će još zadugo da se zove, bar u mojim mislima,  Američki Kultirni Centar. To je mesto decenijama bilo pod specijalnim nadzorom i uvek sam se nalogodno osećao kada tuda prolazim. Naravno, mesto pod prismotrom raznih službi, ali i mesto gde su nekada jedino mogle da se iznajme knjige, a i  ploče muzike, koja je tadašnjim mladim ljudima bila, na svim drugim mestima, potpuno nedostupna.

U rukama tog čoveka, u košulji sa kratkim rukavima, često mu je kasnije kožni prsluk bio obavezni deo garderobe, violina je više nego dobro zvučala. Srećom, imao sam osobu pored sebe, koja o beogradskoj muzičkoj sceni zna mnogo više  i od mene i od drugih.

“To je Nikola!” Rekla je.

Da ostanemo samo na imenu, bar što se tiče ovog pisanja.

Jednostavno, za prolaznike,  čovek nije pobuđivao veću pažnju i znatiželju od drugih koji sviraju u toj naprometnijoj beogradskoj ulici. Naravno onih 5, 6 adolescenata koji brejkdensiraju sa stilom od pre četvrt veka, a na čiju igru bi svaki crnčić duplo mlađi, pukao od smeha, okupe i do stotinu posmatrača. Moja humoristička malenkost tvrdi kako u bilo kom gradu “Stradije,” koja se trenutno zove Srbija, najobičnije čukanje automobila i policijski uviđaj, ima više posmatrača, nego što besplatni koncert filharmonije, par desetina metara odatle, privuče posetilaca. Nešto slično tome se i ovde svakodnevno događa.   

Stvarno je teško tom ulicom, kada je lepo vreme,  da se hoda. Zato je uvek bolje da se sedne u neku baštu i uz hladno pivo  posmatraju neženstvene devojke (druge se teško uočavaju), koje ne znaju šta je lepa suknja, ne shvataju koliko su noge izazovnije ako se pokažu, i da su farmerke, bez obzira na model, nežestvene, ali šta bi pa radio svaki kritičar primitivizma  i  neukusa, ako bi sve bilo i lepo i erotsko i…

A Nikola je svirao svoju muziku.

Možda će samo neki dobar poznavalac muzičkih prilika da uputi većinu prolaznika  kako je to  muzičar iz "rupe”… Jer “rupa” je ono magično središte pred operskom scenom, iz koga dolazi muzika, a bez koje opera ne bi postojala.

Još manje njih zna kako je, osim kvaliteta koji taj čovek  pokazuje na ulici,  istovremeno i neko ko može da svira na svakom znamenitom mestu, da je muziku godinam  učio, .. da je…, da je……

Nemam pravo da iznosim lične podatke,… a koga pa i zanima gde je neko učio i kod koga. Umetnost je ono jednostavno: Pokloni se  i  počni…

Taj čovek svira za svoju dušu. Unosi se ceo u ono što radi. I veoma čudno izgleda violina u njegovim rukama. Naprosto je mala. Pomisli čovek kako su te ruke suviše velike i grube za gudalo i tanak vrat instrumenta, ali zvuk pokazuje nešto sasvim drugo.

I kao što rekoh, pojavio se pored Zgrade bivšeg Američkog Kulturnog Centra, odakle su Amerikanci otišli, a možda su i pobegli. Sigurno ne znate kakvi su tu nekada dolazili mangupi? Pozajmljivali bi ploče Sačma i  Bitlsa, a u omote bi, pri vraćanju, trpali Nedeljka Bilkića, jer je imao najeftinije LP-eve na tržištu narodnjaka. Podrazumeva se, nalepili bi i okrugle nalepnice, u sredini ploče.

Nikola se već sledeće godine preselio preko puta “Prosvete.”  Ili preko puta nekadašnje knjižare “Geca Kon”. Naravno i dalje svira. Često vidim grupice stranaca kako stoje, razgovaraju i u čudu, fotografišu. Očigledno se ljudi razumeju u klasičnu muziku. Nešto im nije jasno, ili misle kako su Srbi izuzetno talentovani, pa na ulici zarađuju novac i oni koji vrhunski sviraju.

Diljem sveta su bezbroj puta vrhunski muzičari dan dva pre solističkog koncerta, odlučivali da stanu na ulicu, ili u podzemni prolaz za metro i  ispitaju odnos sebe i okoline, mereći muzikom proporcije grada u kome nastupaju.

Za nas je to i dalje naučna fantastika, jer, koliko su naši umetnici lošiji od onih svetskih, toliko su umišljeniji i prepotentniji. Zato za njih sa jedne strane, takoreći, niko ne zna, a sa druge, nisu svesni činjenice i estetskog pitanja: Čemu lepota ako nikome nije pokazana.

Srešćete, siguran sam,  ovog leta, tog Gospodina preko puta “Prosvete” (ipak se u Beogradu orijetišem  po knjižarama, galerijama, kafanama), oslušnite i prepoznaćete onu “pravu” muziku Verdija, Pučinija, Baha, Mocarta… onu koja prati dame u krinolinama, gospodu u smokinzima, redengotima,…
Taj gospodin ne svira za novac. Pogledajte, dok je zanet muziciranjem, ne baca pogled prema kutiji ispred sebe, kao što rade ulični svirači, pa bar sam ih se u životu naslušao i nagledao, jer sam imao sreće da pređem par okeana. Kada je sa violinom u kompoziciji, on je van vremena i van prostora.
"To je Nikola!" Kaže  žena koja je uvek pored mene dok se šetamo Knez Mihailovom. "Kada ovako nešto čujem, mogu da plačem!" Izgovara i verujem joj, jer često do duboko u noć sluša sličnu muziku, zaboravljajući na vreme.

A priča vezana za Nikolu je mnogo zanimljivija od ove, ovde napisane. Mislim na priču o tom muzičaru. Ali to je vise za knjigu, nego za internet.

Zastanite, tren, dva, pored tog čoveka. Čućete kako violina treba da zvuči. Čućete ono što su zamišljali slavni kompozitori. Čak i sa par tonova bićete oplemenjeni i sve će drugačije da vam izgleda.
                                                                                     David Naum

Od istog autora su i tekstovi:

https://umetnickihel.blogspot.rs/