U
sumraku jednog letnjeg dana, u davna vremena, kada se stvarao svet, sakupila se grupa leptira. Već nekoliko večeri
za redom, bilo ih je sve manje i manje, jer su ginuli na plamenovima sveća.
„Noćas
će samo jedan od nas da ode do najbližeg plamena i javi nam šta se tamo dešava!
Mora se pridržavati samo jednog pravila, ma koliko želju imao da mu se
približi,… ne sme to da učini, ma kako
slatko i opijajuće bilo.“ rekao je onaj koji je kao najstariji, prećutno, bio
glavni u toj grupi.
Najmladji
među njima ode i kada se vratio, ispriča o svetlosti koju je doživeo
približivši se plamenu.
„Nije
nam doneo pravo znanje o sveći!“ zaključi vođa. „Govori samo o svojim
osećanjima, a ne i o bolu koji se mora istrpeti da bi se došlo do vrhunca
uživanja!“
Odmah
potom, vođa uputi drugog leptira prema udaljenoj svetlosti.
„Doleteo
sam toliko blizu. Plamen mi je dotakao krajeve krila.“ Ispričao je. „Ali sam se
ja sudržao i nisam prišao, ma koliko sve to bilo omamljujuće prijatno!“
Najmudriji
među njima zaključi:
„Ni
ovaj nam nije doneo pravi odgovor šta je to. Neka krene treći leptir!“
Iz
mraka su pažljivo posmatrali i trećeg leptira, a taj se strmoglavi prema sveći koja
prvo obuhvati njegova krila, potom i telo koje se izvijalo u mukama, da bi
ostatke prašinastog pepela, plamen digao u mračne visine noći.
Mudri
leptir tada glasno izgovori:
„Ovaj
je jedini razumeo tajnu privlačenja svetlosti sveće, ali to znanje sa nama neće
moći da podeli! Zato nam ne preostaje ništa drugo, nego da se sami uverimo!”, reče,
i prvi iz cele grupe polete ka sveći.
Od
tada svi leptiri, ne razmišljajući previse,lete prema svećama.
Tekst objavljen na portal opusteno.rs
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.