Priča o reči - David Naum

Često ljudi prevaljuju hiljade kilometa rakako bi videli nešto lepo I nesvakidašnje. Svakodnevno zaljubljenici u lepe reči ne žale svoje vreme kako bi saslušali one koji umeju na lepnačin da izgovore svoj, ili neki opštepoznati tekst, ali  1969. Godine i to na dan 31. januara, hiljade ljudi, među kojima je bilo stotine novinara I fotoreportera, iščekivalo je izgovaranje jedne jedine reči.

To je bio gotovo običan dan, ničim različit od drugih, osim što se polako gasio život jednog sedamdesetšestogodišnjaka.

Ništa nije nagoveštavalo posebnost, kada se, 1894. godine, u  porodici Persijanaca koji su živeli u indijskom mestu Pooni, rodilo muško dete. Uz prezime Irani, dobilo je ime Merwan Sherian.

Ničeg nije bilo čudnog u tome što je krenuo putevima duhovnog učenja, gde ga i dalje svi vide i sa njim razgovaraju, ali niko, osim njegovog učitelja, nije saznavao dokle je stigao i niko ni jesmatrao za poseban događaj što je taj mladić sa dvadeset godina postao bogo-ostvaren, jer mu je učitelj Hazrat Babajan poljupcem u čelo, skinuo poslednji veo koji zaklanja prosvetljenje, nakon čega je  mogao sam da krene u svet.

U to vreme, i  u toj sredini, nije bilo čudno ako neko veoma mlad stekne poverenje hiljade učenika.

Sigurno nije prvi koji je odlučio da prestane da  govori. Jer mnogi ljudi, zaključivši kako su rekli dovoljno, ili uvidevši kako se rečima ne može mnogo postići, zaćute, ali je to  Meher Baba,  kako su ga učenici zvali, učinio neočekivano rano, već u trideset prvoj godini, sporazumevavši se samo uz pomoć table na kojoj su bila ispisana slova. Ali, sa rečima, ili bez njih, njegovo učenje se prihvatalo u mnogo širem prostoru od onoga koji je lično obišao. Godine1954., dok je boravio u Americi, pozvao je svesledbenike da ga posete. Danima su ga posećivale nepregledne kolone ljudi, da bi 7. Oktobra prestao da se služi čak i tablom sa slovima koje je uklapao kao kockice u reči svoje životne mudrosti. Od tada se sporazumevao samo gestovima, i to znanim isključivo najbljižim učenicima, što mu nije smetalo pri odgovaranju na svako pitanje, ili pri diktiranju cele knjige.

Poručivši kako se bliži kraj njegovom ovozemaljskom životu, obećao je kako će, na kraju,  reći samo jednu reč, reč nad rečima, koja će prodreti u srca svih ljudi.

Na hiljade poštovalaca i znatiželjnika, novinara i fotoreportera je iščekivalo taj trenutak.

A Meher Baba je umro, ne izgovorivši je.

Zasigurno, svako ko ju tu reč tada iščekivao, otišao je sa sebi svojstvenim objašnjenjem, zašto se  desilo baš tako od strane čoveka koji je četrdeset i četiri godine ćutao, a svakodnevno bio okružen stotinama i hljadama poštovalaca koji su od njega očekivali svemoć.

I vaše objašnjenje tog postupka, sigurno se neće poklapati ni sa jednim drugim, možda ni sa onim mojim tumačenjem kako je Meher Baba održao svoje obećanje.

A reč je bila bez ispuštenog  glasa. Možda se i ne može napisati. Možda je to ćutanje.

Tekst je objavljen na postaru Opusteno.rs:

https://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/prica-o-reci-david-naum-t39479.html