Svakako da ne postoji osoba u zapadnoj civilizaciji, koja bar iz znatiželje,
nije uzela u ruke neki od
„ljubavnih romana“.
Da, „ljubavni roman“. Popularni naziv
za roto-romane. Svoj uspon doživljavaju već pedesetih godina prošlog veka, u
Americi i Evropi, kada su izdavači ustanovili kako se može „proizvesti“ jeftina
knjiga, to jest sveska, uvezana žicom, a omotom koji je istog kvaliteta kao i
stranice (novinski papir) i sve to na dva stupca, što je omogućila tek
otkrivena roto štampa.
Veoma pristupačna cena i prodaja u
kioscima sa štampom i cigaretama, doprinela je
da tiraži budu nezamislivo veliki u odnosu na klasične knjige. Razmljivo
da na to nije ostala imuna ni ex YU, a u kojoj je to počelo da cveta šezdesetih
i sedamdesetih godina prošlog veka. Može se reći kako je decenijama vladalo
mišljenje da su pisci tih romana osobe koje žive na zapadu, i da su to samo
prevodi. Svakako da je to išlo na ruku izdavačima i onda je početkom
osamdesetih godina procurila informacija kako čuveni Frederik Ešton, autor
stotinak veoma popularnih romana o „Lunu, kralju ponoći“, nije nikada bio ni u
Bronksu, ni u Central parku, niti na plažama Floride, već da je svoj radni vek
proveo u Novom Sadu, kao lektor u jednoj redakciji.
Tako se razotkrilo i zaključilo da su
autori veoma popularnih romana, ljudi koji žive među nama, i da su u mnogo čemu
slični Karl Maju, koji je napisao desetine romana (kasnije ekranizovanih i po
nekoliko puta) o divljem zapadu, a da nikada nije bio u SAD.
Ko se krije iza hiljade ljubavnih
romana, u kojima savremene „Pepeljuge“
nakon bezbrojnih nedaća i peripetija pronalaze ljubav svog života? Savremene
Gospođe Bovari i nesrećne Ledi Četerli, neće se zaljubiti u lugara, ma koliko
on bio naočit. Neće to biti ni mesar, ni radnik komunalnog pereduzeća, a još
manje neko ko vozi viljuškar u stovarištu pića… Kategorija „prinčeva na konju“
su od studenata, pa do pilota… Niko od njih ne vozi stari automobil, već
najnovije modele „Ferarija“, „Oldsmobila“, „Maseratija“…
Zar bi nekog interesovalo kako se
novosađanka (prodavačica u samoposluzi)
zaljubila u ukrajinskog mornara na brodu koji prevozi naftu Dunavom… I
čeka da prođe svaki peti dan, jednom uzvodno, drugi put nizvodno, kako bi ga
ugledala i mahnula mu… Leti u bikiniju, dok se kupa na Štrandu, zimi, u kaputu.
Čekajući ga na keju pored „Žeželjevog mosta“ …. A u magli, u onoj gustoj
jesenjoj vojvođanskoj magli, se ne bi videli, ali brod bi se oglasio sirenom,…
onda se jednog dana neočekivano sretnu…
Na stranicama romana su ljubavi koje
završavaju u vilama, pored bazena, a medeni mesec se provodi na plažama Pataje.
Za kraj je najpoželjniji uzdah
lepotitice, koja u ležaljci pod palmom,
gleda u liniju koja spaja nebo i topli okean, dok tiho izgovara: „Za
mene novi novi život!“.
Teško je dobiti intervju od autora
takvih romana. Svi zaziru od brojnih pitanja. Od onog: Zar ste sigurni da je
pesak na plažama Floride toliko sitan da se uvlači i kožu i da ga je teško
sprati pod tušem… Pa do pitanja: Da li je luster u holu hotela „Hilton“, u Los
Andjelesu kristalan, kako kažete, ili je možda svetlost difuzna…?
Mnogi od tih autora nisu otišli dalje
od Kušadasija i Antalije, ali tumačeći i parafrazirajući neprevaziđenog Euklida, da je dubina mašte o dalekim destinacijama u obrnutoj srazmeri plitkoće i monotonije
svakodnevog života pojedinca, biće vam sve jasno.
Mima, Ivon, Mej, Klara, Vina,… su
među nama i za manje od 100 dinara mogu da vas odvedu tamo gde one nikada nisu
bile. I da osetite sve ono o čemu najintimnije maštaju, a njihova mašta je,
možemo reći neizmerna i gladna ljubavi.
Pisci romana su većinom ženske osobe,
ne mlađe od 40 godina. Po pravilu nisu udate i nećete ih prepoznati po FB
statusima koji su na temu: „Svi muškarci su svinje..“.. „Ne bacaj bisere pred
svinje“… „Meni je ovako najbolje, sa knjigom u jednoj ruci, a čašom vina u
drugoj“…
Pisci se ne razlikuju od drugih
miliona žena. One ujutru čestitaju svima dobro jutro sa fotografijom šoljice sa
kafom. Pazite, uvek jednom šoljicom. „Kače“ fotografije zaljubljenih parova, u
snegu, na moru, na mostu, na brodu,…. Sa propratnim tekstom, gde dominiraju
reči: Ljubav, sreća, nada,…
Čak će javno i da priznaju čime se
bave, ali intervju, nikako…
Tu su već najsličnije „Lajf kouč
stručnjacima“… Mislim na one „stručnjake“ koji organizuju seminare i
invidiualne programe za uspeh u biznisu, očuvanje emotivne veze, recepte kako
zaraditi novac… Ni ti nikada neće pristati da javno kažu da li su ikada: 1.
Uspeli u biznisu… ? 2. Da li su srećni i u stabilnoj emotivnoj vezi… ? 3. Ako
znaju recept za bogaćenje, zašto rade taj posao… ? Zašto ne uživaju u velikom
novcu, kada znaju siguran put do njega… ?
Jer ti i takvi, da znaju bilo kakav
recept za uspeh, stabilnost, sreću, ne bi bili tu i ne bi radili to što rade…
Pozadina je mnogo tužnija, ma kako to
u ispisanim rečima u romanima koji su u prodaji po kioscima, ne deluje ni na prvi, ni na drugi, ni na
treći pogled. … Ali da ne pričamo o tužnim stvarima. Ovo moje obraćanje je da
se čitaocu razvedri dan., da uživa u senci kokosa, u ogromnoj čaši ceđenog voća, i u povetarcu
koje proizvode palmine grane u rukama dve golišave mulatkinje… (Ovo zadnje
možete u svojoj mašti da menjate po sosptvenom seksualnom opredeljenju.)
U slučaju nemaštovitosti, kupite
„ljubavni roman“.
David Naum
Tekst u potpunosti
objavljen na internet portalu P.U.M.
Nema komentara:
Objavi komentar
Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.