Otvaranje 45. FESTA, Emir (Nemanja) Kusturica, "Na mlečnome putu"

24. februara sedeću kod kuće.   Tada je otvaranje FESTA (Festival Filmskih Festivala) Prošle godine nisam išao jer je čast da otvori festival imao film "Vlažnost.“ Niste čuli za to srpsko remek delo?.. Nisam ni ja.  One,  predhodne, 2015. je bio „Sen Loran“... Valjda je nekima srpska „Vlažnost“ logičan nastavak filma o kontroverznom kreatoru (bar po naslovu). I da nastavim, prošle godine sam namerno propustio otvaranje, ove godine sam hteo da vidim to „Šargansko čudo,“ ali avaj.  Ulaznica nema u slobodnoj prodaji.

U pitanju je Emir Kusturica. Iskreno, zaželeo sam  da vidim nešto iz njegovog filmskog opusa. Nisam gledao filmove u „Drvengradu,“ selu koje je napravio proslavljeni režiser, a njegovu izjavu od pre deceniju, kako ne dozvoljava da se njegovi filmovi prikazuju u srpskim bioskopima, jer je loš kvalitet zvuka, veoma dobro pamtim. To je bilo ono vreme njegovog kratkotrajnog okretanja Crnoj Gori, koja 2004. stoji iza naslova filma „Život je čudo. “ Onaj ko ima slabo sećanje, ili mi ne veruje, pronaćiće lako sve o ćemu ovde govorim na internetu.

Najednom, ozvučenje ruiniranog Sava Centra je OK.

Dvadesetogodišnjaci sigurno pitaju ko je E. K.

To je proslavljeni preletački režiser, prvo jugoslovenski, a potom srpski (u međuvremenu malo Crnogorski), koji je 1998. snimio film  „Crna mačka beli mačor“, od kada njegova balkanska popularnost kaska za uspehom (pogotovo) ovog filma u „inostranstvu“ (bar se tako tvrdi). Njegove „Super-osam priče“ bile su redovno distribuirane, ali... to niko nije primetio; „Život je čudo“ iz 2004. prošao je loše u odnosu na broj kopija sa kojima je izašao u srpsku distribuciju. Preteklo ga je po gledanosti, do danas,  bar pedesetak  novosnimljenih filmova u Srbiji. Za dokumentarac „Seven Friends of Pancho Villa and the Woman with Six Fingers“, 2011. se u Srbiji, a još manje u regionu, se zna samo iz reklama u stranim medijima. Tome je predhodio, isto, dokumentarac „Maradona by Kusturica“ 2008., koji je očigledno bio za jednokratnu upotrebu.

Dogodine je 20 g. od zadnje velike nagrade, „Srebrnog Lava“, godinu dana  pre toga je predhodila ona veličanstvena „Zlatna palma“. Posle toga je dodeljeno desetine „Lavova, Palmi, Globusa, Oskara, Medveda,...“ Kusturica sigurno spada, po značaju, u sto svetskih režisera. To je neosporno. A i to je za ponos svim Ex YU narodima. Jer svi mi koji smo rođeni u bivšoj YU smo bili podjednako Slovenci, Hrvati, Bosanci, Srbi, Crnogorci, Makedonci. I tako smo se deklarisali. Ali pošto se desilo šta se desilo, mnogi su okrenuli ćurak naopako. Tako se dogodilo da, kako mnogi tvrde, Kusturica svojevoljno postaje najveći „srpski četnik“. Ne bih donosio takve paušalne ocene, jer umetnost više pratim od politike. Ali zato donosim zaključak kako je zadnji put viđen sa opranom kosom 1999. g.  na Festivalu u Gvadalahari, što je istovremeno i nešto iza čega smem da stanem. (Ipravljam podatak čim mi neko ukaže na grešku)

A ulaznice za nas, koji redvono pratimo FEST, za nas koji ga čekamo od druge polovine marta, kada se završava, pa do kraja februara sledeće godine kada počinje novi, nema. Profesionalni političari, javni radnici, kolege, probrano društvo, braća po krvi i stavovima, braća po o svemu i svačemu, i eto 3700.  Impozantna cifra. Jedino sam siguran, tu neće biti Kustinih zemljaka, neće biti sarajevske raje. Uostalom Kusturica se zadnjih godina više bavio politikom nego filmom, a draži su mu autobusi učenika srpskih škola, koji, pod obavezno, posećuju „Drvengrad“ i svakodnevno ostavljaju pozamašne cifre od ulaznica, suvenira, ugostiteljskih usluga. Draže mu je da ugosti poznate muzičare, pevače, glumce u svom  „gradu“, nego da se posveti filmu i snimi nešto što će da oduševi publiku. Čovek je shvatio kako rukovanje sa nekim bitnim, ili večera sa Putinom, donosi veću popularnost od bilo koje filsmke nagrade. A uz to je i isplativije.

Jer Kusta (ili novokršteno Nemanja)  je i rendžer koji ratuje sa seljacima, koji nisu ekološki obrazovani, on upravlja helikopterom, on je sazidao i drugi grad, potom sledi treći. Kusta se razume u etnologiju, on je nindža spasioc srpske baštine i nije samo  neimar, neimari grade, on je ono bitnije, vlastelin. Jednom rečju multipraktik.

U tom svom širenju političkog i ekonomskog uticaja, ne bi me čudilo da poželi da bude i Predsednik Srbije. A potom bi već mogao da bude glavni srpski izvozni artikl.

Na kraju, kakav je pa to vlastelin koji nije pomalo i ohol.

Ovogodišnji FEST otvara „Na mlečnom putu,“ film koga su (svojevremeno), državi bliski srpski mediji, najavili kao „Kusturičino remek delo“. Monika Beluči (italijanka) u glavnoj ulozi nije pomogla da se film probije dalje od nagrade publike (venecijanske)  pod imenom  „Mladi zlatni lav“. Ko je u tom filmu mlad, ne znam, ali da je svako zlato vredno, priznajem.

Nakon spektakularno najavljivane premijere na mestu gde je Kusturica osvojio svoje najviše priznanje, srpski mediji su više pisali o stajlingu glumice Slobode Mićalović, nego o utisku filma na publiku i kritiku.    Srpskoj sujeti je bilo dovoljno da domaću glumicu na crvenom tepihu  u Veneciji uzdignu iznad Monike Beluči (bar po dekoru). Na kraju je ispalo i da haljina nije original, već kopija, ali... Uvek je važan prvi utisak.
Ko gubi, ko dobija? Postavlja se pitanje.
Da li gube ili dobijaju srpski nacionalisti, koji svojataju poznatog režisera, da li dobijaju, od turizma, a gube mirnoću, seljaci na planini Tari, da li gube, li dobijaju političari koji idu Kusti Vlastelinu (uz medijsku pompu) na poklonjenje, videćemo. Za sada sam siguran samo u jedno, gubi filmska publika (koju ne interesuje vera, nacija, ime). ona prava publika, ona koja uživa u magiji slike i tona, je je izgubila  onog koji bi u godinama koje ima, mogao da napravi najbolje filmove, ali...
Ovde se sećam jedne rečenice moje babe. "Da je valjalo ostalo bi!" Pitajte neku staru ženu, da  li je istog mišljenja i da li zna: "Da je valjalo, ostalo bi!"

Beogradsku premijeru  mogu da vide samo odabrani.

Neka im je sa srećom.

Sve mi postaje jasnije zašto nam okruženje više ne zavidi na Kusturici.

Mislim na one zlobnike.
                                                                        David Naum

Od istog autora su i tekstovi:

https://umetnickihel.blogspot.rs/