Spomenik Deda mrazu (i srpskoj pameti)

Ko zadnji izađe neka ugasi svetlo.

To je staro pravilo. Zapravo civilizacijsko pravilo.

Važe li pravila u državi gde vlada demagogija i gde svaki sitni građanin sanja da poraste u velikog demagoga. U državi gde je na sceni ćutanje, tapšanje po leđima, saginjanje glave...  licemerstvo.

Već sam pisao o hiljadama selfi posmatrača izbeglica u Beogradu. Onih koji su mesecima lamentirali nad sudbinom ljudi (velika većina su muškarci 20-30 godina !!!!!) koji su zbog rata izbegli, napustivši svoj dom. Na stranu moje tadašnje sećanje na Prvi svetski rat, kada je napravljena najveća mobilizacija na svetu, da  u Srbiji. Sigurno ne znate kako postoji selo pored Valjeva iz koga je otišlo 70 muškaraca u rat i niko se nije vratio. Ali ti poginuli su doneli slobodu ženama i deci koji su ih čekali 4 godine da se VRATE.  (Niko to nije stavio u kontekst sudbine onih mladića osim mene.) 
Nije priča o tome, priča je o licemerstvu i o gašenju sijalice...

Ti isti lamentatori, ti koji su „trčali“ da spasu Šabac od poplave, a Šapčani se šetali nasipom gledajući šta ti, doveženi autobusima, traže sa sendvičima u rukama. To su  oni što su nas pred Novu godinu obasipali  Fecebook „zahtevima“ da se ukinu svi koncerti na trgovima u cilju lečenja dece.  (Interesantno povezivanje.).. I da ne nabrajam i da ne nabrajam... Ti koji se ne bi lično odrekli jednog prasećeg rebarceta sa svoje trpeze, ali kad je nešto "zajedničko" može. 

Taj obezglavljeni, neuviđavni i beskrupulozni stampedo licemera uvek traži nešto novo, a u cilju zajedničkog "žrtvovanja". 

Punudiću im.

A Nova godina je prošla. Upaljena je rasveta u Beogradu krajem novembra, a istim žarom sija i danas. Dva ipo meseca se nekome plaća iznajmljivanje rasvete. Dva ipo meseca grad sija, poput Las Vegasa, samo što se u ovoj našoj varijanti kockarnice se zna ko ulaže, a ko uvek dobija. Zna se ko ulaže, a ko uvek dobija.

Neću da množim, ali vas ako interesuje, pomnožite 25 vati, koliko je jedan venac sijalica za vašu kućnu jelku (samo jedan) sa bar brojem 10, koliko je jačina samo jednog svetlećeg ukrasa na banderi, pa puta desetak hiljada ukrasa po gradu, pa sve to puta 10 sati svakodnevnog rada, pa puta 40 dana nepotrebnog svetljenja. Cifra je od koje običnog čoveka boli glava. Da sam ja izračunao rekli bi da preterujem, izračunajte sami ako ne verujete da je cifra od koje boli glava. Da li neko u svetu ovako baca novac. Zajednički!

Da apsurd bude veći, preko zgrade u ulici 27. marta se slivaju vodopadi svetlosti. To je zgrada Inspeksijskih službi Grada.

Za one dušebrižnike, profesionalne potpisivače peticija, narikače (muške i ženske) nad sudbinom Kolarčeve zadužbine (što je opet samo šarena laža, dok se ruše zgrade, zidaju nove, prodaje državna imovina), za one čija su saosećanja sa rokom upotrebe (jer one gorepomenute izbeglice danas lože vatre i greju se na hladnoci, a niko da pusti  lažnu suzu), za one koji potrče kao krdo kada instrukcija (obična infomacija) krene iz centra, čiji je samo jedan cilj, da demagogija ostane kao vladajuće pravilo i da se licemeri nahrane dnevnom dozom mediokritetstva.

Neće taj stapmedo da se obruši ni na koga zbog bačenog novca. Jer takva instrukcija nikada neće da dođe iz Centra. A oni ne misle svojim glavama, jer ih i nemaju.

Da li je iz ove države otišao zadnji pametan čovek čija ruka može da dosegne do prekidača, ili je otišao zaboravivši da isključi struju.

Mi ostali smo preniski.

Do daljeg svetli!

Mi Srbi se tešimo izrekom: Ničija nije svetlela do zore.

Samo se tešimo. Ili je svitanje suviše daleko.

A tu je i jelka u Centru.

Samo napišite želju Deda Mrazu i ostavite pod jelkom. Još nije kasno.

Ja sam svoju ostavio.