Knjiga koju neću da pročitam. Ivana Dimić roman „Arzamas“ NIN-ova nagrada 2017. Piše David Naum.

Možda vam je čudan naslov. Sigurno će vam još čudnije biti ono što sledi. Ali kao neko  ko prati književnost,....  stručnih, informisanih i talentovanih je i previše u ovoj državi da bih pokušao da uđem u njihovo carstvo “nebesko”… Dakle, kao neko ko "samo" prati književnost i koristi je u neograničenim količinama, spreman sam, ne samo da iznesem svoje mišljenje, već i da ga branim od svih vrsta napada.

Kao prvo, ovde ne pišem o Gospođi Piscu i o njenom delu, ovde iznosim samo svoj stav. A pošto sam kroz svoje ruke, čitajući, proneo tone knjiga (što znači pameti i gluposti), to sam izgradio  i ukus, a i stekao dovoljno iskustva da prepoznam, bar da prepoznam ono što naginje crvenom, ili žutom. Valjda nisam daltonista…

Možda ste videli u Beogradu gačke (to su one crne ptičurine) kako šišarke i krupne semenke bace u vodu fontana, pa ih potom omekšane lakše otvore želeći da dođu do slatkog sadržaja… Viđali ste sigurno i one kučiće, lutalice, koji čekaju na semaforima da se uključi zeleno svetlo, pa tek tada prelaze ulicu… Jednostavno, oni koji su naučili na vreme, ti su opstali i gradskoj džugli.

Dosta korisne digresije (za naredno pisanje), vraćam se na temu.

Već sam napisao, krajem prošle godine, kako će ove Gospodnje 2017. NIN-ovu nagradu da dobije neko ko je veoma dobro isproveravan od strane službi (državnih, političkih i privatnih),  jer stvarno bi sličan gaf, onom koji je prošlogodišnji dobitnik Filip David performansno izveo (nelaganje sa politikom Predsednika Države), bio vema nepoželjan za vladajuće strukture koje nam maštovitije od Turgenjeva i ljubavnije od Prevera pokušavaju da ulepšaju sadašnjicu i sutrašnjicu.

To je prvi razlog zašto neću da čitam knjigu.

Onda, niko mi nije to delo preporučio, mislim na par ljudi koje lično poznajem i par desetina njih koje cenim i čitam u medijima. Zvučne medije ne upražnjavam već godinama. Kada nešto čitate, naiđete li na nezanimljiv deo, preskočite par redova, proverite, ako je u istom maniru, proverite još jednom… Bude li dobro, nastavite,  ako ne valja, sklopite.  Sa radiom i TV-om, te mogućnosti nema.
Osim tih preporuka, meni su bitne i izjave pisca, njegov stil življenja. Pa zar Tomas Man nije imao "Čarobnost", ali ne brega, već kabinetskog pisca, od 10 do 5, zar Hemingvej nije od svog života napravio priču koju ne bi mogla da odzvone sva zvona ovog sveta? Pisac bez kolorita me ne privlači. Pa makar bio Vermerovski kolorit ateljea, ili prirodne iščašenosti Van Goga.

U svemu tome  je drugi razlog zašto tu knjigu neću da uzmem u ruke.

Treći razlog je naslovna strana. Možda vi podržavate teoriju kako je bitan sadržaj, a ne forma… Vaša stvar. Priznajte da se dizajniranju knjiga prilazi istim žarom, kao i pisanju, priznajte, sami sebi, koliko ste puta nešto uzeli u ruke samo zato što izgleda primamljivo… Nemam zamerku na fotografiju naslovne strane, ali imam na tekst. “Drama i priča.” Ne otvaram knjige u kojima je drama odvojena od priče, odnosno povezana  slovom “I”. I da ne tumačim dalje “reklamni” tekst. Ovo je dovoljno.

Naravno, postoji i četvrti razlog. To je  Đavolak, koga svako od nas nosi u sebi. Samo što ga mnogi čuju, a mnogi ne. Ne tvrdim kako je “taj” u meni mnogo pametniji od drugih koji obitavaju u drugima,  pa i u tebi moj čitaoče. Ali je meni Đavolak ovog puta rekao: “Ne čitaj!”

Priznaću, nisam ga do skora slušao. Podseti me ova ovogodišnja sedmica na kraju, na tu ´97.  S mukom i uz odrcanje sam nakupio ogromnu sumu inflatornih dinara kako bih kupio (nisam samo čitalac, knjige i sakupljam) novoizašlu knjigu (sećam se tvrd povez, plavi papirni omot) tadašnjeg dobitnika NIN-ove nagrade, kad ono,...  ćorak. Petko Vojnić Purčar  "Dom sve dalji."  Seća li se neko toga? Sećaju li se urednici, izdavači, kritika, publika?

E, vidite ja se sećam… I ne samo tog pisca i ne samo tog romana… Čemu nabrajanje?

Da pojasnim, meni je knjiga više nego uživanje. Sa kašnjenjem sam pročitao (u četrdesetoj) “Belu grivu,” “Hari Potera” kada sam imao deset godina više… Uvek stignem do onoga što procenim da je intiresantno i da je, na drugom mestu, korisno da se zna.

Elem, NIN-ova nagrada je nekada bila najznačajnija književna nagrada ex YU prostora. I Pekić i Ćosić i Bulatović,…  dobili su je. Bila je to ulaznica za mesto na našim policama knjiga… Bila je to ulaznica u školsku lektiru. Bio je to sinonim za kvalitet.

Ali vremena su se promenila.

Onaj ko se prilagodio, omekšaće tvrde semenke u vodi fontane, ili će da sačeka zeleno svetlo na semaforu… Drugi.. ne znam za druge. I ne interesuju me.

Ja imam svog Đavolka koji mi ovog puta nedvosmileno kaže: “Ovu knjigu, niti kupuj, niti čitaj!”

                                                                     David Naum