David Naum, Od trube, do trube

OD TRUBE, DO TRUBE

Postoji jedno mesto gde se živi, kako tamošnji ljudi kažu, „od trube, do trube“. A ako se između te „dve trube ne sretnemo“, postoji uteha, „naćićemo se na sledećoj trubi“. A ti, koji tako tvrde, „nikada ne omane“. Kao što postoji vreme „pre trube“, tako neumitno dolazti i ono „posle trube“. Jer ta truba nije do sjaja izglačani metal instrumenta, niti je zvuk koji se ispaljuje kao svadbarsko tane, koje treba da pogodi jabuku što visi na koncu „nebu pod oblake“, za te ljude truba je mera vremena. Vreme koje se ne međi ničim samo za onih par dana među dragačevskim brdima, kada se na maleni prostor (Guča po popisu iz 2011. ima samo 1755 stanovnika)  smesti nikada manje od tri stotine truba, isto toliko tribača i oko pola miliona posetilaca.

Svaka od tih truba ima svoju priču, a sve govore isto i veoma dobro se razumeju. Svaka zvukom utka nešto između početka koji se ne pamti i kraja koji  se ne sagledava. Sateraju sa svih strana i radost i tugu u zvuk koji postane pupčana vrpca sa prošlošću i budućnošću, postane i misao i i izvor krvi u ritmu otkucaja srca.

Truba

U toj reči je sazdana misao trubača.

Za onog ko je čuje postaje sudbina koja razulari nadanja u jarmu sadašnjosti. I hoće li ono zauzdanio preteći ujarmljeno,. Ili….

Ili novim pitanjem iseći nerazmrsive čvorove, tek…

Ljudi veruju trubi, jer misle kako ona daje prave odgovore iz onog nevidela u kome ni pauk ne može isplesti tri reči, a da se u smrt ne umrsi.

A tim zvukom se pokrene sve u čoveku.

I udvoje i utroje. I učetvore i upetore… I nebitno je ko je i odakle je onaj pored, bitno je da se ima ko zagrliti, jer novi tonovi izbijaju k'o lastari na mladim granama. Umnogozvučuju se i rasklasavaju.

Isklija u svakome ton po ton, razlista se u akorde, rascveta se u strofe I rodi se pesma.

Jednom pušten zvuk iz trube,

niko više ne uhvati.

Nema tuge koja se neće od tog zvuka raspolutiti, niti sreče koja će se udupreti poletanju, nošena tim uvrtloženom spletom tonova, kao kika što pada sa neba, upleteno ukrašena krvavo crvenim trakama ljubavnog zova i plavim, kao nebo na manastirskim freskama, i beljom od belog lana košulje za prvu bračnu noć, samo što upredena nit ne izlazi iz razbojskog čuna, već iz dubine “flighorne”.

U njoj je simbolika i patetika. Ona naređuje i moli. Ona blagosilja i kune. Ona dočekuje, sa njom se oprašta.

Samo trubači znaju ono pravilo “trubačko”:

Truba se čuva I poklanja, ali nikada ne sme da ostane sama. Presvisne od tuge, izgubi ton.

Ne postoji ničija truba.

Truba se stavlja u isti kovčeg sa mrtvim trubačem, 

jer ona bez njega

 i on bez nje ni na onaj svet ne odlaze odvojeno.

Na jednoj “trubi” čuh, u tom dvadesetčetvoročasovnom metežu, pa puta tri dana, pa puta pet dana, čuh, ili mi se učini da to bi, razgovor oca I sičnića:

Kako je lepa i nežna, reče mališan.

Mora da bude takva, sa njom se ore ljudsdska duša. Odgovori otac.

Zar se ralom ne ore zemlja, upita dete.

Duša ovog naroda je stvorena od zemlje, za svagda ga nauči otac.

I stvarno je tako, jer samo vibracije zvuka trube mogu pomeriti odnose u duši tih ljudi.

Ona ponajbolje pravi razmeštaj osećanja. Uprirodnjuje ono što se nasukalo i nataložilo. Ispunjava jedra do pucanja, odvezuje i otvara. Premerava.

I raspolućuje ono što nikako ne može dalje da ide zajedno.

A jedno od nepisanih pravila glasi:

Truba sama odabere kome će se dati u ruke.

Onaj koga uspava truba, neće se buditi dok je ponovo ne čuje.

Stezi i bogaze

Poseje li truba tonove nekim pšutem, niti ih jesenje kiše mogu sprati, niti vejavica pokriti. Ostaće tu da žive dok ne naiđe istim putem zvuk neke druge trube, ispreplećući se u zvučnu puzavica nove vilinske pesme, ukovitlane u prvom raskršću.

Neki znalci se čude:

OVI sviraju, guraći vazduh iz stomaka. Kako je to moguće, pitaju se.

A TI i kada imaju i kada nemaju, osećaju samo stomak.

Kada vole, zaigra im stomak. Kada su gladni stomak im uzdiše, a kada su presiti stomak izdiše.

Kada su u žalosti, stomak im se jede.

Jedino ga ne osećaju kada začuju trubi, jer tada zaigra celo telo i misao u njemu.

A kada truba zove!

                                              Čik se ne odazovi!

Krajputaši

A gde je bio prvi zapis o trubi?

U sigi!

A siga je onaj kamen od koga su se pravili spomenici.

Zašto baš u mekom kamenu?

A ko bi napravio spomenika koliko je njih izginulo  i sahranjeno na mestima čija se imena nikada neće saznati? Uz to, nije red staviti samo ime, prezime i godinu rođenja i smrt, već uklesati i sliku, a slika tih kojio su ostavili kosti u nekoj beskamenitoj ravnici, ili po pustim, vetrom obijanih vrleti, nije samo ono što stoji izmeđi opanaka i šajkače, već i ono što svakom od njih priliči, puška, truba i čutura. Da i vojnička čutura. Nalivena kod kuće rakijom, za srećan put i nikada prazna, bar dva prsta na dnu, da se nađe za pokoj duše pridošlom, među davno počivše trubače, a kome se kao i predhodnicima, nikada spomenik neće dići iznad glave.

Zato osta večno pitanje za sopstvene ruke:

Truba, ili puška?

Seljak i nije ništa drugo, već ono što mu je najčešće među rukama. Tako mnogi ne stasaše za private kosu, ili ralo, a dadoše im i pušku i trubu i čuturu za srećan put.

Dani trube

Okrošnjaju oko reke Belice vrbe, pridruže im se grabovi i klenovi, rašire mreže hrastovi i brastovi, dok po visovima stražare jele i Borovi. I nikada ih nije dovoljno za sakrivanje tajnih sastanaka i rastanaka, niti je dovoljno da ispričaju priče šta se sve dešavalo među dragačevskim brdima u vreme borbi za “Zlatnu trubu”. Jer taj ne samo da je najbolji već ulazi u istoriju ulazi u legende koje trube same o sebi pričaju i prenose.

Dragačevcima iz Goračića, Kaone, Tubića, Rta,…  pridržiše se Bakići, Mamutovići, Ćerimovići iz Vranja, Sejdići iz Bojnika, Ajdinovići iz Surdulice, Markovići iz Vladičinog Hana,…. Poželeše da se tu oprobaju i mnogi sa drugih kontinenata… Jer tu Kralja Trube bira pola miliona zaljubljenika u njen zvuk. Iz Guče se ide pravo na nebo, postaje se svezda u “Sazvežđu trube”.

Truba je tajna, koja sve priča sama o sebi.

I ispriča, a ništa ne sakrije, jer jedino što ne može i ne ume, to je da laže.

Šapuće pod vrbama, ćurliče u čestarima, huči po šljivacima. Nadsvirava drugu trubu, sa trećeg brda, jer doći u Guču, pokazati se pred tolikim ljudima je stvar čast i ponosa. I svi je dobro razumeju. Samo registarske oznake automobile govore odakle je neko u toj zvučnoj košnici. Jer truba se voli, poštuje i ceni, dalje od Osjeka i Kranja,  dalje od Berana i Banja Luke, južnije od Tetova, severnije od Subotice. Tu dolaze da se u trubačkom umeću pokažu orkestri iz Australije, Amerike, Indije.

Rećiće neko da je sve to jedan vašarski fišek sa poslasticama. Da, ali previše su opijajuće i zovu da im se čovek vrati. Utka taj zvuk u čoveka slike prošlosti, pohvata slike prošlosti, kao bačena pređa ribe u zamućenoj void. Vraća davno minulu sreću i godine nepovrata, otvori zamandaljene prozore na čoveku da uđe svetlost i izleti srce među vesele ljude. Jer ništa brže i nežnije ne otvara stranice prošlog života od zvuka trube i nema od nje ničeg podsticajnijeg za korak napred.

Sigurno će i narednih godina Severine, Kebe, Miroslavi,… doći među trube da bi se dalje čuli, ali do onih pravih duša dopier samo zvuk trube, čak i kada svira ono najtiše, onaj piano, kao disanje usnulog deteta koje sanja cvetne proplanke. Ono tiho milovanje sa kojim se dočekuje novorođenče i ispraća onaj koji se neće prežaliti.

Plačem kada čujem melodiju “Sa Ovčara i Kablara”. Plačem otkako sam oca sahranio sa trubačima i tom pesmom. Plačem i kada tutnji dinamit u brdima, najavljujući početak takmičenja trubača. Dobri majstori izračunaju dužine fitilja, kako bi ekslozije pratile ritam onih koji su kilometrima udaljeni.

Ko ne potraži u trubi eho svojih osećanja, beskarjno će lutati.

                                                                    

                                                                            David Naum

Tekst objavljen na portalu opusteno.rs

https://opusteno.rs/nocni-zivot-f41/od-trube-do-trube-david-naum-t39334.html