Aleksandar Radoš, Izložba umetničkih fotografija, Beograd. Hol Narodne Banke Srbije "Svetlost i Svetost Manastira" Besedio Mileta Aćimović Ivkov

Izložba umetničkih fotografija Aleksandra Radoša.

Pre više od tri godine,  dobio sam iz inostranstva  (!!!!)  informaciju: „Pogledaj! Čovek ima izuzetne fotografije!“ I od tog prvog mog odlaska, na tek napravljeni sajt Aleksandra Radoša,  počeo sam pažljivo da pratim šta sve ulazi u objektiv njegovog foto aparata.

Večerašnja izložba ima naziv „Svetlost i Svetost Manastira“. Tema, za koju sam i pre odlaska na izložbu znao da zaokuplja njegovo interesovanje.

Obično ne umem sa par reči da objasnim svoj doživljaj, ali pred tim slikama se izdvavaju dve. Ugao i kompozicija. Radoša u tišini manastirskih porti i u samim hramovima privlače, za druge ljude, nezamisliva mesta sa kojih posmatra detalje građevina, ili ljude koji tu žive. Na njegovim slikama je uvek tišina. Zvona su mirna, ljudi ne razgovaraju. Sve je u tom tihovanju u službi Neba i Boga. Svetlost se bukvalno probija ka onom što umetnik stavlja u fokus svog pomatranja i ti zraci dopiru sa strane,  nikada s preda, tako da je Radoš uvek u dubini senke, neprimećen od onih koji tu žive, ili se mole, nekad na zvoniku, na stazi, ili u sledećem momentu na podu hrama. Njegove slike imaju miris. Miris tamjana koji se uvukao u nepokret. Jer tu vreme stoji, čak i ljudi, koje pokatkad sočivo objektiva ovekoveči, su vanvremenski. Samo boja na fotografiji nam kaže da su ovovekovni, jer ničeg drugog nema do onog što je napravljeno pre više od pola milenijuma.

Poetika na fotografijama Aleksandra Radoša  se kreće od sagledavanja nestvarnosti celine, do uočavanja detalja iz ugla koji na prvi pogled posmatrača zbuni, u neshvatanju da „to“ odatle, izgleda „baš tako“, ostavljajući  sve vreme gledaocu da meri odnos čoveka, okruženja i svetlosti koja uvek "odnekle" pronalazi put.   

Več posle prvih dvadesetak slika svako uspeva u sledećim da prepozna specifičnost umetnika, bez obzira da li slike manastira pripadaju ovom ciklusu, ili nekom drugom. Jer Radoš je i dušom i telom, a možemo reći i  objektivom, postao deo arhitekture, a sa tim i deo života srpskih manastira.

Već pri ulasku o Hol Nardne Banke Srbije posetioce je dočekala duhova muzika.  Nešto što je dopunilo prvi utisak sa fotografijama, što pored onog Lepog i Izuzetnog uvek dođe do izražaja.
Prvo su članovi hora Vaznesenjeske crkve  pevali znalački odabrane pesme.

Potom je Mileta Aćimović Ivkov  krajnje nadahnuto besedio otvarajući izložbu. Svojim viđenjem čoveka na duhovnom putu i samoobnavljanju. Osim slika Aleksandra Radoša, biće to još jedna stvar za pamćenje.

I to je to.

Ubeđen sam kako večerašnji posetioci poput mene čekaju da  Aleksandar Radoš, pri povratku sa budućih putovanja, donese nove fotograije. 

                                                                David Naum

Od istog autora su i tekstovi:

https://umetnickihel.blogspot.rs/