Koštana. D. N.

Opera Koštana, premijera, Mina Gligorić - David Naum

'Oće čiča da se ženi, didu, lidu, di…

Čiča 'oće, brat mu ne da, didu, lidu, di…

Narodno pozorište u Beogradu, Beogradska opera, Petar Konjović, Koštana, Mina Gligorić, Miodrag D. Jovanović, Nataša Jović Trivić, Jug Radivojević, Miraš Vuksanović, Vladimir Logunov, Ana Zorana Brajović,…

To je ukratko siže drame Koštana. Naravno, čitalac neka rueč brat, po sopstvnoj volji, menja rečima: majka, komšija, predsednik opštine (i takav lik postoji u operi, a o toj gluposti nekom sledećom prilikom)…

A večeras je bila premijera opere Koštana, Petra Konovića. Zaključujete, preživeo sam, ali sam odmah odustao da idem na sledeće dve predstave. Previše je to  za par dana, čak  za par meseci. Možda jednog dana, na jesen, ako bude na repertoaru.

Već sam pisao o ukletosti samog komada Koštana. Pisac Bora Stanković se žalio na Čiča Iliju Stanojevića, prvog reditelja i prvog Mitketa. Odete li u Narodno Pozorište, naćićete bistu Čiča Ilije… Ako želite, tražite biste Konjovića i Stankovića.

Koštana je drama sa veoma tankom dramskom radnjom, bez kulminacije, bez obrta, likovi skoro ravnolinijski… Da ne dužim… U zabludu me dovela činjenica da na plakatu koji poseduje Muzej Narodnog pozorišta, stoji da je prvo izvođenje opere bilo 1930. Kažu nije tačno. Greška u godini. Zaključujem da su i u vreme upravnikovanja Branislava Nušića, u administraciji (tada nije bio marketinga) radile šeprtlje, kao i danas.

Da se vratim na predstavu… Prva scena, farbanje uskršnjih jaja… lepa režijska zamisao (Jug Radivojević)… ali te osobe ne bi trebalo posle da budu ciganke. Vranjanski cigani su u to vreme bili mahom muslimani. Mogu reći da su mi se mnoga režijska rešenja, već imenovanog, svidela. Da odmah pohvalim i scenografa Miraša Vuksanovića.  Oni koji me redovno čitaju sigurno ovde trepću u neverici. Za ovo što je večeras prikazano, iskreno čestitam Gospodinu Vuksanoviću. Krajnji minimalizam, u maksimalnoj funkcionalnosti cele predstave.

Bio sam skeptičan prema Mini Gligorić u ulozi Koštane.

Znajte, dosta sam se Koštana, naravno dramskih, jer operskih nije bilo 60 godina, nagledao i naslušao.

Čak sam pisao svojevremeno kada je javnost bila podeljena između dve opijajuće žene. Usnije Redžepove i Olivere Katarine. Prva je posedovala sve što treba da ima jedna životna Koštana, druga je osvajala Evropu, pevajući čitavih mesec dana, iz večeri u veče, romske pesme u pariskoj Olimpiji.

Kao dete su me odveli da čujem i vidim Rašu Plaovića, da doživim njegovu “žal za mladost”,… Kasnije sam godinama I godinama  priželjkivao da to izgovori meni omiljeni Ljuba Tadić, a to se desilo pored zanosne Snežane Savić… I da ne dužim, valjda zaključujete da znam o čemu pišem…

Tek večeras, lepa devojka, lepog glasa, po imenu Mina Gligorić nam je prikazala jednu senzualnu Koštanu. Bravo za Minu.

Možda režiser nije tražio od nje ono cigansko divlje i neukrotivo, nije nam prikazao pokretom i mimikom transformaciju od zavodnice i raspusne u duši kafanske pevačice, u devojku koja mora da klekne pred moralom i ukaveženim pravilima društva kome pripada…

Važno, Mina je pevala. Mina je veoma dobro pevala.

A za njom je na sceni ludovao Mitke, Miodrag D. Jovanović. I kao što rekoh, pamtim mnoge poznate i nepoznate koji su se u tome oprobali (najveće profesionalce i anonimne amatere), od čuvenog Raše, do danas. Gospodin Jovanović je večeras od mene dobio jedno, ali u sali najglasnije, BRAVO.

To je to!

Da: To je to Gospodine Jovanoviću!!!!!

I da spomenem Natašu Jović Trivić, u ulozi Kate. Gospođa Trivić je u dramskim operskim situacijama “svoj na svome”. Koliko precizna u pevanju, toliko sugestivna. Šteta samo što ta rola, od strane kompozitora, nije predviđena da traje duže.

Ovo je dovoljno da se kaže u jednoj očajnoj operi. Razumljivo da oni koji su dobri, u svim situacijama su dobri. A Konjovićeva opera je jedno disharmonično naklapanje, koje je atak na mozak i kompletan nervni sistem. Zadnji čin je dopisan petnaestak godina nakon prvog izvođenja. Nadam se da će muzikolozi, koji i onako ne dolaze u operu, napisati bar pet šest doktorskih disertacija u vezi razlike opere u onom  “prvom” i u dopisanom delu. Zar podatak kako opera nije izvođena 60 godina ne govori  u prilog mojoj otvorenoj tvrdnji da je ovo grozno muzičko delo? Ponoviću 60 godina. I sada je se neko setio, jer Srbi nemaju bolju operu. Nemamo ni gimnastičare, ni stonotenisere, pa živimo… Smatramo sebe sportskom nacijom… Operskom nikada sebe nismo, ni u najšarenijim bajkama, smatrali. Onda su izvukli Konjovića. Videćemo koliko će da traje. Apsurd ću potkrepiti činjenicom da pevači pevaju na srpskom, a uporedo ide titl.

Hvala im na tome, mnogi se nisu razumeli, mnogi se nisu čuli, mnogi su mumlali u rečitativima, sa kojima opera obiluje… Ti su među onim drugima, koje ovde ne spominjem.

Neću spominjati ni dirigenticu Anu Zoranu Brajović. Iz ovakve partiture ne može ništa smisleno da ispadne. Ipak bi mogla da promeni svoju garderobu. Ili nam bar da do znanja da je nosi na hemijsko čišćenje… Iz predstve u predstavu isto… Srećom zlatno, crno,…

Premijera, a na otvorenoj sceni se prvih sat vremena nikome ne aplaudira. Konjović ne samo da je loš kompozitor, već i očajan dramaturg. Dobri kompozitori  razmeste “udarne arije”… I posle pevačkog “buma”, predvide mesto gde će zasigurno da bude aplauz. Konjović je prepisao ideju priče, a  disharmoniju nije ni mogao da uobliči… Prvi aplauz “čoček igri”…

Dokle će opera  za svoje projekte da angažuje koreografa Vladimira Logunova.

Ovo večeras je bilo ispod svakog nivoa.

I da ne kvarim onaj lep utisak o scenografiji, režiji, Mini Gligorić, Miodragu D. Jovanoviću, Nataši Jović Trivić, namerno im ponavljam imena, zaslužuju da budu upamćeni i od onih koji prvi put čitaju impresiju sa neke operske predstave.

Mene na sledećoj Koštani neće biti. Ne sumnjam u Gospodina Nebojšu Babića, ne sumnjam ni u Evgeniju Jeremić, kao narednu  Koštanu, ona je veoma precizna u pevanju… Ali bez mene.
Čitaoče moj! Znam mnogi očekuju da pročitaju nešto i od onog  što nisu predpostavljali. Biće u jednom od sledećih mojih tekstova. U ovoj operi ima jedna rečenica: Čoček nije čovek.
A i tada, a i danas primitivni ljudi kod nas rečju čovek označavaju muškarca. Znaj, čoček i jeste i nije muškarac. Čočeci su grupe mladića, od 14 - 18 godina koje su putovale i u hanovima pevanjem i igranjem (orijentalnim plesom) zabavljale turke meraklije, opijene svojim bogatstvom, nesrećnim životom u tuđini i hašišom, ali o tome u nekom sledećem mom pisanju.

                                                                                                         David Naum